Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народа, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере. Међутим, данас ће наше излагање бити у трећем лицу — владика Амфилохије (Радовић) којем је посвећен овај материјал 30. октобра се упокојио у Господу...
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) био је истакнути јерарх Српске Православне Цркве. Црногорци су свог пастира називали „народним човеком“, „човеком јединства“, „миротворцем“ и „богословом“. С личношћу владике повезан је духовни препород Црне Горе: митрополит је градио храмове и обнављао манастире, припремао је пастире и вршио је монашке постриге, борио се за очување јединства Српске Цркве и бранио је њене светиње, чувао је основе православља и водио је борбу против његових непријатеља. Митрополит је увек био у првим борбеним редовима тешећи и бранећи своју паству у најтежим годинама за њу.
„Оно што је он урадио тешко је постићи за три људска живота,“ — кажу Црногорци за владику Амфилохија. Митрополит је у срцима милиона људи остао бранитељ православне вере и добар пастир који је водио ка Христу. На хиљаде људи је на коленима дочекало ковчег с телом владике и непрестане бујице су долазиле у саборну цркву Васкрсења Христовог у Подгорици да се опросте од вољеног пастира...
Амфилохије (Радовић) је био архијереј Српске Православне Цркве, митрополит црногорски и приморски. Водио је духовну бригу о пастви СПЦ у Јужној и Централној Америци.
За тридесет година управљања митрополијом владика Амфилохије је подигао из рушевина и саградио је на стотине храмова и манастира, обновио је рад Цетињске богословије, основао је православни часопис и отворио је радио „Светигору“ у Подгорици.
Митрополит Амфилохије се одликовао бескомпромисном борбом за јединство Православне Цркве и словенских народа оштро реагујући на покушаје раскола и неслоге. Осудио је поступке Васељенске патријаршије у Украјини окарактерисавши одлуку о аутокефалности као катастрофалну по православље. Залагао се против антицрквеног закона Демократске партије социјалиста Црне Горе, био је на челу мирних литија и молебана у заштиту светиња Српске Цркве.
Владика Амфилохије је био члан Клуба књижевника Србије и Црне Горе. Издао је на десетине књига међу којима су сведочанства о геноциду против српског народа на Косову.
Митрополит се упокојио 30. октобра 2020. године у осамдесет трећој години живота. Сахрањен је у храму Васкрсења Христовог у Подгорици.
Духовник нашег манастира отац Андреј Лемешонок и монахиња обитељи Севастијана (Ускоковић) лично су познавали митрополита Амфилохија и поделили су с нама сећања на њега.
Протојереј Андреј Лемешонок: Из пролазног живота отишао је митрополит Амфилохије — анђео Српске Цркве и Црне Горе. Отишао је Христов ратник који се никога није бојао и који је водио своју паству правим путем за Христом. За њега није било компромиса, половичних одлука и речи, он је волео своју Цркву и воли је и сад, његове молитве пред престолом Божјим помагаће нама, православцима, да чувамо веру отаца, да чувамо оно што смо добили од својих предака.
Митрополит Амфилохије је веома волео Свету Русију, царску породицу и Белорусију. Имао сам прилике да се сретнем с њим. Једном ме је кад смо се видели довео до карте Руског царства у чијем саставу су биле и Пољска и Финска и рекао је: „Ето, таква је то држава била.“
Владика је долазио у наш манастир. Видело се да му се свиђа оно што радимо, што градимо, био је заинтересован. Сећам се како смо путовали на годишњицу освећења храма у Црну Гору, седели смо заједно за празничном трпезом. Срби имају веома жив однос према вери, чак бих рекао, детињи. Митрополит није био кабинетски човек, он је ишао у народ. То је искрена душа која није била равнодушна према великим питањима и према питањима обичних људи.
Владика је имао смелост и духовну храброст. После Косова митрополит је прикупљао податке о зверствима која су чињена према православним Србима и објављивао их је у својим књигама.
Захваљујући чврстини митрополита Амфилохија у Српској Православној Цркви није дошло до раскола. Кад су бивши председник и влада Црне Горе донели антицрквене законе по којима су храмови и манастири предати расколницима, људи су чули глас свог пастира и изашли су на литије. Владика је отворено говорио да су антицрквени закони неприхватљиви за Српску Цркву, за православну Црну Гору. Долазила је полиција, људи су тучени и хапшени, али су изашли како би посведочили да су верна чеда Српске Православне Цркве. Као што је Васкрс био сведок за то да је изабран други председник који је дошао у храм, начинио метанију пред митрополитом и узео благослов за свој рад...
Губитак је веома велик. Захваљујући таквим личностима људи се не раштркају на све стране. Захваљујући вери какву је имао владика људи иду за својим пастирем до краја. Надајмо се да ће се владика молити и за нашу Белу Русију за коју је сад наступило тешко време. Надам осе да ће његове молитве помоћи да мир Божји дође у нашу земљу, да се освесте људи усијаних глава и озлојеђени, да се смире и да почну да граде свој живот с Богом.
Кад су почели немири у нашој земљи владика је пожелео да разговара са мном преко видеопозива. То се није остварило због техничких проблема, после тога се разболео. Жао ми је што није дошло до овог разговора. Али знајући његов однос и љубав према Белорусији могу да замислим шта је желео да каже. Он се увек с великим поштовањем односио према нашем председнику. Ја сам једном рекао да је код нас апсолутна монархија, а он није много волео демократију, називао ју је „демонократијом“ по речи „демон“. Срби су у свом животу искусили плодове демократије кад су у савременом свету одједном полетеле бомбе на Београд. Све ово говори о истинском лицу демократије која се данас наводи као еталон савременог живота. Владика се увек залагао против тога.
Верујмо у то да ће се у Цркви и даље рађати такви Христови војници које неће сломити ништа земаљско, који неустрашиво служе пред престолом и моле се за свој народ, за све православце. Вероватно сви ми треба да се помолимо за упокојење новопрестављеног митрополита Амфилохија и да му се обраћамо за помоћ у овом нашем тешком животу. Мислим да ће његове молитве помагати свакоме од нас.
Монахиња Севастијана (Ускоковић): Митрополит Амфилохије је први монах којег сам видела. Сусрет у селу у татином родном крају је био неочекиван. Чули смо звоњаву звона, отрчали до старог храма и угледали човека онижег раста у црној одећи, с брадом и блиставих очију.
За нашу породицу владика је био врло близак човек. По његовим молитвама смо сазнали за светог Мардарија (Ускоковића), нашег рођака којег је Бог прославио 2015. године. Митрополит је сваке године у нашем селу служио за Бадње вече и увек је говорио о светом Мардарију. Владика је мене и моју млађу сестру благословио да примимо монаштво, молио се за маму и тату кад су боловали, служио је опело оцу. Мој последњи разговор с њим одиграо се прошле јесени у Црној Гори. Митрополит је благословио да се служи Света литургија у старом храму у нашем селу и поклонио ми је бројанице.
Важност митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву је огромна. Владика је узео на себе тежак крст и кренуо је на Голготу. Одјеци комунизма, крвави ратови, изолација — наш народ није имао скоро ништа, али је у срцима тињала вера и она се разгорела захваљујући добром пастиру. Деведесет одсто људи који су се окренули Богу после епохе комунизма кренуло је за владиком. Он је био магнет који је довео омладину у храмове и ујединио људе.
Духовници митрополита Амфилохија били су свети Јустин (Поповић) и атоски старац Пајсије Светогорац. Бог му је дао смелост да гради храмове и да обнавља манастире. Владику су нападали, пљували и хапсили, али је он реаговао мирно, чврсто бранећи основе православља.
Митрополит се није бојао никога осим Бога. Кад су убијани Срби на Косову он је с епископом Атанасијем (Јевтићем) свакога дана сакупљао остатке људи и служио им је опело. По размерама личности владика се може упоредити са српским патријархом Павлом (Стојчевићем).
Митрополит Амфилохије је био народни човек, обичан, око њега је увек било много људи. Владика упита човека: „Како живите?“ — кажу му: „Мој муж не ради, помозите му да нађе посао,“ — и митрополит помаже. Већина људи у Црној Гори је била у једноставним односима с њим.
Људи митрополиту нису морали да се обраћају с „Ваше Високопреосвештенство“. Он је био слободан од надмености и предрасуда, није делио људе на више и ниже. Поред њега нико није остао гладан, ни духовно, ни физички. Владика је за Васкрс често позивао бескућнике за трпезу и хранио их је. Кад би му на улици пришли људи и рекли: „Ми смо избеглице,“ — одмах би им пронашао неко послушање.
Кад је у Црној Гори усвојен закон по којем су храмови и манастири Српске Православне Цркве могли прећи у својину државе и продавати се на тендерима, митрополит Амфилохије је почео бескомпромисну борбу за светиње. Позвао је људе да изађу у масовне литије. Без обзира на озбиљан притисак власти у Црној Гори која има 650 хиљада становника на литијама је учествовало око 100 хиљада. Захваљујући молитвама владике и активном покрету у заштиту светиња Српске Православне Цркве промењена је власт у земљи и начело Црне Горе су дошли људи који верују у Бога.
Митрополит је био врло здрав, свакога дана је служио Свету литургију, а јесенас се разболео. Лекари који су били поред њега причали су да владика у болници није говорио о својој болести, већ је увек питао друге људе како су и планирао је да гради нови храм.
Митрополит Амфилохије се упокојио након примања Светих Христових Тајни уочи празника светог Петра Цетињског којег је веома поштовао. Њихове судбине су сличне: обојица митрополита су чудотворци, обојица су волела Русију, страдала за људе и одлучно носила свој крст.
Владика је сваке године на празник светог Петра служио Свету литургију у Цетињском манастиру. Могло се десити да ова година постане прва година у којој митрополит неће доћи на празник на Цетиње, али је чак и овде Бог све уредио — тело владике је донето у манастир из болнице. Код Господа је израчунато све у милиметар...
Људи су волели и поштовали владику, он је заиста био прави пастир, имао је љубав и није жалио себе. Живео је у манастиру, скромно и једноставно. Сву имовину која је остала после његове смрти чине књиге, дисертација, панагија, одећа и пар обуће, на којој су рупе затворене картоном. Увек је другим људима давао нову обућу.
На путу од Цетињског манастира до храма Васкрсења Христовог Црногорци су земаљске остатке митрополита Амфилохија дочекали на коленима. У Подгорици је ковчег с телом владике дочекало на хиљаде његове духовне деце.
Бог је заиста изабрао митрополита Амфилохија за одбрану српског народа. Владика је тридесет година био наш духовни наставник. Много смо изгубили с његовим одласком, али истовремено осећамо Васкрс, јер после смрти следи Васкрсење у Царству Небеском...
Текст је припремила Дарја Гончарова
