Света Јелисавета

Књегиња Јелисавета, 1874.

Детињство

Ела (будућа велика књегиња Јелисавета Фјодоровна) родила се у породици војводе Хесен-Дармштатског Лудвига IV и принцезе Алисе, кћерке енглеске краљице.

Родитељи у деци нису развијали само осећај за музику и уметност, већ и љубав према раду, једноставности и саосећање према ближњима. Заједно с мајком она су посећивала болнице, свратишта — носила су цвеће, разговарала с болесницима. Велики утицај на малу Елу имао је пример родоначелнице њихове породице св. Јелисавете Тјурингенске која се посветила делима милосрђа.

Од најранијег детињства потоња велика књегиња је заволела природу и цвеће, нарочито бело, имала је дар за цртање. Касније су о великој књегињи Јелисавети људи говорили да она свугде са собом доноси мирис чистоте љиљана. Бела боја је била одраз њеног срца.

Још у детињству се упознала са својим будућим мужем — руским великим кнезом Сергејем Александровичем.

Сва породица војводе је пратила принцезу Јелисавету на њену свадбу у Русију, у коју није донела само вредне поклоне, већ и оно што нема цену — срце пуно љубави и саосећања.

Велика књегиња Јелисавета Фјодоровна и велики кнез Сергеј Александрович. Москва. Око 1890.

Удаја

«У висине устремљена књегиња милосрдна, бисер Православља у новој отаџбини је стекла.».

Милостиво срце младе књегиње ни у Русији није могло да остане равнодушно према људским патњама. Почела је да помаже болесницима, сиромашним и потребитим људима. На кнежевским имањима је обилазила куће и помагала сиромасима. У градовима је посећивала болнице, свратишта и затворе трудећи се да где год може помогне, ублажи бол и пробуди наду.

Жалост све на свету чини белим,

Уз жалост иде нежност…

Велики кнез, племенит и дубоко верујући човек, имао је разумевања и подржавао је Јелисавету Фјодоровну. Пратећи мужа, одлазила је на службе у православној цркви иако је тада још била лутеранка. Нежно срце је осетило сву лепоту и тајанствену дубину богослужења, душа је почела да стреми Православљу. Посетивши Свету земљу, књегиња је донела одлуку о којој је писала оцу: «Ја прелазим из чистог убеђења, осећам да је то најузвишенија религија и да то чиним с дубоким убеђењем и сигурна сам да за овај поступак имам Божији благослов».

Храбро срце и у бурним временима види Божију Промисао. Трагично је изгубио живот велики кнез. Али, изгубивши земаљског мужа, књегиња Јелисавета је добила Небеског — одлучила је да се потпуно посвети служењу Богу и ближњима.

Велика књегиња Јелисавета Фјодоровна. Москва 1916.

Служење

«Ја остављам блистав свет, где сам имала блистав положај и у потпуности се успињем у узвишенији свет — у свет сиромашних истрадалника».

(Велика Књегиња Јелисавета)

У најтежим тренуцима се најјасније сагледава Божија помоћ. Велика књегиња је нашла утеху и охрабрење код моштију московског чудотворца св. Алексија, он је њену ожалошћену душу надахнуо жељом да оснује милосрдно сестинство.

Тако је у Москви створена дивна заједница. Чак је и њен изглед био префињен, као и све чега се дотакла рука књегиње Јелисавете.

Основни циљ заједнице је био да се обнови пут делатног служења Христовој љубави. У речи «заједница» изражена је главна мисао: свако треба да учини своје срце заједницом, сасудом те љубави, да га отвори за примање Милосрдног Христа. Сестре су биле позване да сједине узвишени позив Марији да упија речи о вечном животу и пут Марте — служење Богу кроз ближње. Као Марија, просветивши се Речју Божијом, оне су доносиле људима молитву, утеху, а као Марта, служиле Христу помажући путницима и бринући се о болеснима.

Заједница је помагала сиромашнима, нарочиту пажњу је књегиња Јелисавета поклањала тзв. пијаци Хитрово. Обилазила је свратишта и сакупљала беспризорну децу. Књегиња се није плашила ни псовки, прљавштине, изгледа људи који су већ изгубили људске особине. «Лик Божији може понекад бити затамњен али никада не може бити уништен», — говорила је. Милостива Матушка није сматрала да чини подвиг, основа духовног милосрђа заједнице била је захвалност Богу за то што допушта да Му се служи кроз ближње.

***

«Нека срце не пева о земаљском само,

Већ нека поклања Богу све своје тренутке

И дивно бело цвеће изникнуће тамо

А захвалност све ће испунити ћутке».

(Архиепископ Јован (Шаховској))

«У мом животу је било толико радости, у мојој туги — толико безграничне утехе, да желим да бар мрвицу тога дам другима».

(Велика Књегиња Јелисавета)

Манастир неки називају земаљским рајем. Послушање је велика тајна. У заједници свете Марте и Марије на снази је био Устав манастирског општежића. Живот «по уставу» учи смирењу, трпљењу, послушању, одузима сопствео мудровање, сједињујући сестре у једну породицу. Велика Матушка је тешила и охрабривала сестре у раду на себи и с другима, у свему је давала пример, пленећи својом енергијом. У болници је на себе преузимала најодговорнији део посла. Причало се да из Матушке просто зрачи лековита сила.

Унутрашњим животом сестара руководио је, дивни пастир, духовник заједнице протојереј Митрофан Серебрјански. Сестре су учили да њихов задатак — није само медицинска помоћ, већ и духовно поучавање доконих, заблуделих и очајних људи. Ако би се макар за тренутак заронило у душу Божију искру, ако би јој се дало да удахне миомирис Неба, то би охрабрило човека у земаљском животу, утешило би га и дало му наду у часу смрти. «Ми треба да се уздигнемо од грешне земље до раја и да се радујемо с анђелима једној спасеној души, једној чаши хладне воде датој у Име Господа».

При заједници су радили: болница, апотека, прихватилиште за девојчице-сиротице, школа веронауке, библиотека, бесплатна народна кухиња за сиромашне, били су ту и храмови — Покровски и болнички у част жена мироносница Марте и Марије. Велика књегиња се надала да ће заједница свете Марте и Марије процветати и постати велико и плодно дрво, она је желела да такве заједнице буду основане и у другим градовима.

Икона свете Јелисавете из иконописне радионице нашег манастира

Мучеништво

«Чинило се, да она стоји на високој, недостижној литици и одатле без страха гледа на таласе који бесне око ње, устремљујући свој духовни поглед у даљине вечности».

(Митрополит Анастасије)

Дођоши и путници смо на овој земљи. Овај видљиви свет је само место нашег тужног прогонства. Земаљски дани су варљиви. Свакоме дође час када треба да иде кући, у Небеску Отаџбину. Свети Божији људи чекају смрт као велику радост. За њих је крај земаљског живота — сусрет с Творцем, према Коме је душа непрестано стремила. Човек који се посветио Богу, верује да Господ у потпуности промишља о њему. Верујући спасоносном Божијем Промислу он ће претрпети сваки бол и тугу.

«Господ гледа на мене; чега да се бојим?»

Велика књегиња је храбро и мирно дочекала смутњу која је почела у Русији. Као и дотад помагала је људима: обилазила је рањенике, учествовала у организацији и прикупљању помоћи за фронт. У њој није било ни сенке увређености.

«Народ је дете, он није крив за ово што се дешава, — кратко је говорила. —Зар то није болесно дете које сто пута више волимо за време болести, него док је било здраво и весело? Желела бих да понесем његове патње, да га научим трпљењу, да му помогнем...»

Свим срцем заволевши руски народ, она је донела одлуку да до краја подели с њим његова страдања, одбивши да напусти Русију. Она је пророчки писала, да врата ада неће надвладати Православну Цркву, да ће наша Заступница, Пресвета Богородица умолити Свога Божанског Сина и да ће Црква опстати, прошавши кроз сва искушења.

***

«...Ако постанемо свесни велике жртве Бога Оца, Који је послао Свога Сина да умре и васкрсне за нас, осетићемо присуство Светог Духа, Који ће озарити наш пут. И тада ће радост постати вечна...»

(Велика Књегиња Јелисавета)

Непојамна је Божија Промисао. Кад душа очврсне и постане способна да иде путем страдања, почињу искушења. Господ води човека на Крст који његова душа може да понесе, ка оној црти иза које почиње вечност. Уским и тесним путем води га ка бесмртности, светости и победи над смрћу.

У априлу 1918. године, на трећи дан Васкрса, Јелисавета Фјодоровна је ухапшена и одвежена из Москве. Тог дана је Његова Светост патријарх Тихон служио у обитељи Марте и Марије Свету Литургију и молебан — то је био и благослов и поздрав великој књегињи пред крсни пут на Голготу.

«Господ нека вас благослови и нека вас утеши и нека вам снагу да Васкрсење Христово... Уједините се и будите као једна душа, све за Бога и кажите као Јован Златоуст: „Слава Богу за све!“», — тако је велика књегиња испратила сестре пред пут у прогонство. Пролазиле су поред малог прозора на вагону крошње, ниско су пловили облаци, све се сливало у једно...

И дошао је и крај пута. «Сине Мој, дај Ми своје срце...»

У дубоку јулску ноћ, на дан обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког, велика књегиња је заједно с инокињом Варваром и осталим затвореницима бачена у јаму. Прича се да се из дубине јаме чула Херувимска песма. Анђеоски хорови су је певали на просторима које не могу да виде земаљске очи, где више ништа не може лишити душу вечне радости.

Све је везано земаљским јемством —

За зверју ноћ, за белом птицом небо;

Али ко ће се сакрити иза белине.

За Анђела ко се може борити?

Нема на свету рањивијих од њих.

Нема скривенијих у хладном свету.

Пред њима треба запалити ватре.

И опевати их на најгласнијој лири.

Једном је за време путовања по Светој земљи, посетивши храм Свете Марије Магдалине, који се налази у подножју Елеонске горе, велика књегиња рекла: «Како бих желела да будем овде сахрањена».

Задивљујуће је како Бог чује сваку реч.

Мошти настојатељнице обитељи Марте и Марије и њене верне сапутнице инокиње Варваре су биле пренете у Јерусалим и положене у крипту храма Свете равноапостолне Марије Магдалине. Када је отворен сандук с телом велике књегиње, просторија се испунила миомирисом. По речима архимандрита Антонија осећао се «као неки јак мирис меда и јасмина».

...Радуј се судбинама

Божијим прослављена.

Радуј се, Горњег Јерусалима

житељко блажена;

Радуј се, ка Јерусалиму Небеском,

свима нама предводнице.

(Из Акатиста св. прмц. великој књегињи Јелисавети)