Манастир је назван у част свете великомученице Јелисавете Романов и црпи надахнуће у доброчинству обитељи Свете Марте и Марије коју је она основала за живота.
Наш манастир је отворен према свету и активно се бави служењем у болницама и установама за дуготрајну негу, образовањем и негом болесника који су приковани за постељу, потребитима и сиромашнима.
Историја нашег манастира не почиње од зидова и здања. Она почиње од нашег служења међу болничким пацијентима. По речима нашег духовног оца Андреја Лемешонока позване смо да тешимо ожалошћена срца и да чујемо њихове вапаје за помоћ.
Отац Андреј Лемешонок је 1996. године служио у цркви Светог Петра и Павла. Он је предложио групи парохијанки да му се придруже у посетама Националне болнице за ментално здравље како би говориле пацијентима о Богу и Светим Тајнама Исповести и Евхаристије.
Многе наше сестре су радиле у болници. Сестра Ксенија Вербицка је била лекар у Градској болници бр. 2, коју смо такође посећивале. Кад смо се окупиле у априлу 1996. године одлучиле смо да оснујемо сестринство у част свете великомученице Јелисавете Романов.
Митрополит мински и слуцки Филарет је у децембру 1996. године замонашио наших првих двадесет сестара.
Свој први молебан служили смо у болници за душевне болести у априлу 1996. године и за мање од пет месеци организовали смо малу капелу у болници у соби за терапије хипнозом. Тамо смо служили нашу прву недељу литургију у болници.
Митрополит Филарет је 6. фебруара 1996. године освештао капелу у част свете Ксеније Петроградске у установи за инвалиде и старе.
Данас нема капеле у просторији за терапију хипнозом. Наши пацијенти сада долазе на богослужења у цркву Светог Јована Шангајског која је освештана 2019. године.
Сестра Јулија Костукевич се сећа: „Улазак на врата болнице за менталне болести је био као улазак у други свет. Схватила сам једну ствар – нисам само ја говорила. Праве речи су ми падале на памет и биле су веома снажне. То је било зато што је Христос био међу нама. Он је први улазио у болничку собу, а ја сам пратила Његове кораке.“
У лето 1997. године митрополит Филарет је дао свој благослов за изградњу цркве у близини болнице за ментално здравље у Новинкима. Међутим, није било новца за изградњу и многи мештани су се жалили. Ипак, отац Андреј Лемешонок није био обесхрабрен. Он је на недељном састанку сестринства изнео своју смелу идеју: „Да, драге моје сестре. Градићемо цркве и манастир.“
Сестра Јулија се сећа: „Размишљала сам о свом послу и о своја својим послушањима у две болничке собе. Како ја могу да градим манастир? Замислила сам себе како гурам колица пуна цемента и обузела ме је туга због малодушности.“
Да би добио потврду отац Андреј је отпутовао код свог духовног оца старца Николаја Гурјанова у Русију и повео је сестре. Старац их је све топло дочекао и разговарао је са сваком сестром. На крају сусрета је рекао: „Саградићете цркве и манастир и ја ћу вам помоћи овим.“ Дао је пет руских рубаља и рекао: „Ово је мој први прилог за изградњу цркве.“
Кад су се отац Андреј и сестре вратили почела је изградња. Није било новца и опрема је била оскудна, већина грађевинаца су били бивши пацијенти душевне болнице. Ипак, сви су били посвећени и одлучни, и многи људи су помогли.
У децембру 1997. године поставили смо темељ за нашу прву цркву у част Светог Николаја. Само неколико месеци касније служили смо прву недељну Литургију у њој. У то време на зидовима је било мноштво рупа, киша је цурела кроз кров и морали смо да држимо кишобран изнад лампе.
Ускоро смо добили грејање и постало је много топлије. Више није било потребе за кишобраном, а рупе су попуњене.
На крају су завршене и друге цркве. Храм Свете Јелисавете је освештан у јануару 2005. године, а црква у част иконе Мајке Божје „Державна“ је отворила врата за вернике у октобру 2008. године.
Људи су почели да долазе у великом броју и ускоро није било довољно места да сви уђу, посебно на празнике. Растао је број наших парохијана.
Сестре милосрђа су на крју пожелеле да живе заједно у виду манастирске заједнице. Први монашки постриг је извршен у августу 1999. године и ми овај догађај славимо као рођендан нашег манастира. Сестре су у прво време живеле у приземној згради.
„Чак је и текућа вода била проблем. Имале смо среће што су многи наши парохијани живели у близини, па су дозвољавали сестрама да користе њихове тушеве и купатила,“ сећа се сестра Јулија.
Сви су били одлучни, нико није отишао. Не само да су ове сестре опстале, него су им се придружиле и нове.
Нови манастирски конаци су подигнути крајем марта 2000. године.
У мају 2000. године основано је братство у част оптинских страца и неколико браће је замонашено 2010. године.
Као што је рекао отац Андреј, изградња цркава није довољна; треба да привучемо људе да стваралачки сарађују с Господом.
Наше радионице су моћно средство за овакав ангажман. Тренутно имамо преко четрдесет активних радионица са преко 1.000 радника.
Кројачка радионица је покренута 1998. године и у њој је израђивана одећа за сестре мирјанке. Радионице за дробљени камен и керамику су отворене 1998. године. Радионице за сликање фрески, икона и архитектуру су биле следеће, а затим је уследило мноштво других.
„Захваљујући Промислу нашег Господа свако проналази свој начин да употреби таленат на добро. Мноштво људи који долазе су врло далеко од Цркве. Мало-помало они почињу да се навикавају на ово поље и да учествују у црквеним тајнама,“ објашњава мати Јефросинија, настојатељица манастира.
Године 1999. набавили смо 120 хектара земље на 30 километара од Минска како бисмо основали пољопривредно газдинство.
„У то време сам била на послушању у психијатријској болници на одељењу за зависнике од дроге. Многи нису имали куда да оду после изласка из болнице. Тако је пољопривредно газдинство постало уточиште за бивше зависнике од дроге и недавно ослобођене затворенике, бескућнике и угрожене људе,“ каже сестра Јулија.
Годину дана касније пољоприредно газдинство је добило своје прве становнике. Слично пољопривредно газдинство за жене отворено је 2011. године.
Из историје сестринства, његових цркава и манастира можемо научити једну важну лекцију: Господ има моћ да чини добре ствари ни из чега. Он упућује изазов нашим схватањима наших могућности и способности у животу. С Њим немогуће постаје могуће. Изградња овог манастира је само још један доказ ове истине.
