Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народа, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере... Први гост рубрике је монахиња Севастијана (Ускоковић), сестра нашег манастира.
— Моје прво ходочашће у манастир Свете Јелисавете је било дивно. Господ ми је показивао спољашњу лепоту монаштва. Сваки дан сам ишла на Свету литургију и вечерње богослужење. Видела сам да монахиње држе цедуљице с именима — сестре су читале имана за помен четрдесет дана (у Црној Гори тога нема). Како је то за мене било узвишено — монах се моли за људе! И толико сам пожелела да барем једном у животу прочитам имена...
У Белорусији сам била у гостима на празник Богојављења и стално сам слушала о томе да се људи погружавају у воду. Пошто нисам добро знала руски, нисам добро разумела о чему сви причају. Мислила сам да ће то бити неки догађај и да треба пливати мало у базену. У Црној Гори не постоји традиција погружавања на овај празни. Зато кад сам ја, као неко ко је дошао с југа и ко се у свету звао Јадранка (Адриатика) чула питање: „Ко ће да се купа?“ – спремно сам рекла: „Ја ћу прва!“
Долазимо на метох, а тамо је атмосфера као у филмовима режисера Емира Кустирице — лед, крст, просечен отвор у води, из воде се диже пара... Гледам колико је лед дебео и обузима ме страх: нешто такво никад нисам видела. Откуд код нас у Црној Гори лед?
У души сам још увек веровала да ћемо проћи поред. Умиривала сам се тиме да се овде просто снима филм и да ћемо пливати на другом месту. И у том тренутку монахиња Јелисавета (Шуковић) пита: „Ко је рекао да ће бити први?“ У Србији, ако кажеш реч, мораш да је одржиш. То је људима у сржи. Мислим: „Господи, помилуј!“ — и кажем: „Ја ћу прва.“
Сестре су ушле у дрвену кућицу с крстионицом. На зиду је икона Богојављења. Помолила сам се и ушла у ледену воду. Мислим да Бог све покрива због смелости. Нисам осећала да је вода хладна. Кад сам изашла имала сам поглед детета. Следеће путовање у Белорусију сам планирала за Богојављење, да се поново погрузим...
— После повратка из Белорусије срела сам се с архимандритом Луком (Анићем). Он је дубоко осећао шта се дешава у манастиру Свете Јелисавете и кад смо се видели рекао ми је: „Минск посреди нас!“ Ја сам одговорила: „Јесте и биће!“
Бог ме је „уписао“ у манастир Свете Јелисавете. Сестра обитељи монахиња Магдалина (Тихоњук) често долази у Србију и Црну Гору. Преко ње сам се трудила да пошаљем сестрама поклончиће — чоколаду или неку другу ситницу како бих им ставила до знања да их се сећам. Осећала сам да се моле за мене и да између нас постоји веза.
Мој духовник, отац Драган Митровић, се бавио изградњом храма у Подгорици и није ишао на ходочашћа, али му је Господ подарио могућност да заједно с оцем Луком допутује у Белорусију. То је било после Покрова Пресвете Богородице, кад је у манастиру освећена црква у част Царских Страстотрпаца.
После повратка из Минска отац Драган ми је, знајући за моју жељу, дао благослов да поново одем у манастир Свете Јелисавете и да у њему проведем више времена. Нисам имала намеру да остајем у манастиру, али ми је духовник рекао: „То је твоје.“
— У току свог првог доласка нисам желела да се упознам с духовником обитељи Свете Јелисавете, оцем Андрејем Лемешоноком. Мислила сам да нема смисла да с оцем делим личне ствари, јер сам имала свог духовника. Много су ме збуњивали разговори о оцу Андреју и дугачки редови за исповест код њега. Очигледно, он је то осећао и нисмо имали унутрашњи контакт.
За време мог другог доласка мој сусрет с оцем Андрејем је био другачији. Преко монахиње Јелисавете (Шуковић) отац је рекао: „Нека Јадранка дође.“ Желела сам да избегнем разговор, али сам отишла. Попричали смо и отац Андреј је рекао: „Ти ћеш бити монахиња у нашем манастиру.“
У мени је почела страшна борба. Нисам желела да живим у манастиру иако сам у себи осећала да је мој пут монашки. Не зато што је то својевремено рекао митрополит Амфилохије (Радовић) или отац, већ зато што ме је просто нешто од детињства вукло ка томе. И темељ маминих речи, и мамин оптимизам, и послушање у породици, и посао у болници — све је водило ка истом циљу. Друга је ствар што сам ја затварала очи за то. У том тренутку сам желела да наставим да се школујем, да руководим реанимацијом — имала сам такве људске амбиције...
— Не сећам се како сам дошла до хотела. Ујутру је требало да путујем, а ја чак нисам узела благослов од оца за одлазак. И тада су почела искушења. Имала сам карте за лет „Минск-Москва“ и „Москва-Подгорица“. Очигледно, због растројства нисам добро погледала време полетања. На аеродром је требало да ме одвезе монахиња Магдалина. Открила сам грешку и схватила да каснимо. Напољу је било минус 30 °С, поледица, кола не могу да крену. Сећам се свог стања безизлазности. У глави ми је била само једна мисао: „Сад треба просто да ћутим и да се молим...“
Долазимо на аеродром. Преко разгласа стално понављају моје име. Авион је већ требало д одлети. И тада ми је севнула мисао: „Извршава се воља Божја и отац је у праву!“ Трчимо по аеродрому, радници нас грде, али ме ипак укрцавају на авион...
— Слетели смо на „Домодједово“. После речи о монаштву целе ноћи нисам спавала, била сам толико исцрпљена и растројена, као да сам преживела страшан рат. На аеродрому је радио Игор — човек који ми је био веома близак, с њим сам све делила. Погледао ме је и рекао: „Бојим се за тебе. Шта се то с тобом десило?“ Прећутала сам...
Било је веома хладно, авион за Црну Гору никако није могао да полети. Неколико људи је чекало на лет за Подгорицу, а поред нас је много људи чекало да одлети за Шангај. У то време на аеродром долази човек с бомбом, баца се у гомилу и дешава се експлозија. Пред мојим очима је страшна слика — крв и делови људских тела. Једна је ствар кад човек ради у болници и кад се људски живот завршава у тим условима, а друга је кад ти је пред очима таква смрт...
У том тренутку ми се као дар од Бог открило да не треба спорити с духовником. Управо с духовником — већ сам прихватила да је отац Андреј мој духовник и да Јадранка треба да умре и да постане монах...
У Црној Гори су се сви радовали мом повратку. У болници су рекли: „Више те нећемо пустити.“ Међутим, кад сам оцу Драгану испричала шта се десило он је све разумео. Међутим, прошло је скоро још годину и по дана пре него што сам поново допутовала у Минск...
— Моја мама се крстила кад се озбиљно разболела. Њени родитељи су били комунисти, тата је убијен и у њима је живео отпор према Црви. Мама је сазнала да има рак кад су већ почеле метастазе. Била је парализована и ми смо видели да је њен земаљски живот при крају. Упитала сам маму: „Да ли можда хоћеш да се крстиш?“ Одговорила је: „Целог живота то желим.“
У то време ми је био близак архимандрит Лука (Анић). Он је тада служио као игуман манастира Успења Пресвете Богородице у Дајбабама, где се чувају мошти преподобног Симеона Дајбабског — архимандрита Српске Православне Цркве који је примио постриг у Кијевској лаври. Наша кућа у Подгорици се налазила недалеко од манастира и млађа сестра и ја смо често тамо одлазиле. Узгред речено, неколико година касније примила сам постриг на спомен на светог Симеона Дајбабског.
Отац Лука је обавио тајну Крштења моје маме и она је после тога успела да начини неколико корака! Као у Јеванђељу...
Мама је боловала 3,5 месеца, стално се причешћивала и упокојила се на свој рођендан. Нисмо видели патњу ни роптање, већ смо видели прелазак из земаљског живота у вечни. За време опела био је прави Васкрс.
Људи с којима сам радила у болници говорили су да нисам нормална: „Кад мама умре треба да плачеш“ — и нудили су ми неке таблете. А ја сам видела како Бог делује. У себи сам се одвојила од већине. И било ми је јасно да смо моја млађа сестра (монахиња Мардарија) и ја мало другачије: нама Господ нешто говори!
У априлу 2013. године сам отпутовала у Минск. Била је Страсна седмица. Мислила сам да ћу остати за Васкрс и за Вазнесење и да ћу се вратити у Црну Гору. Имала сам повратну карту. Међутим, у мени се угнездила мисао да ћу можда остати.
Дошла сам у манастир, прилазим оцу Андреју, а он каже: „Па, јеси ли прикупила снагу? Иди у келију, бићеш трудбеница. Сутра пре шест ујутру на богослужење.“
У манастиру сам већ више од седам година. Све је лепо, само ми недостаје сунце. Али то није страшно, монах не треба да се везује за климу, он треба да се држи Христа...
— Прошле јесени сам путовала за Црну Гору и опет сам срела митрополита Амфилохија. Он ми је испричао да на месту на којем се налази кућа у којој је рођен свети Мардарије (Ускоковић) планирају да саграде манастир у част Преображења Господњег. Замолила сам да благослови да се 12. новембра, на празник светих српских краљева Милутина и Драгутина у нашем сеоском храму служи Света литургија. Митрополит је благословио.
Уочи празника у Подгорици је неколико дана падала киша. Село се налази на само 13 км од главног града и ја сам почела да се бринем. Будим се 12. новембра ујутру — време је било ружно, али је у неком тренутку извирило сунце и киша је престала. Окупило се много људи, дошла су тројица јеромонаха, неколико свештеника. Служили су Свету литургију, одржана је литија, сви су успели да нешто поједу и да се мало друже. Осећали смо присуство светог Мардарија (Ускоковића) међу нама. Имала сам осећај да се на празнику све умножили — наситили смо се и духовне и земаљске хране. Ето, таква је милост Божја...
Наставак следи...
Разговор је водила Дарја гончарова
Фотографије: Јелена Страшнова и монахиња Севастијана (Ускоковић)
