Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народ, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере... Први гост рубрике је монахиња Севастијана (Ускоковић), сестра нашег манастира.
Пре 12 година једног студеног јутра девојка с топле јадранске обале је први пут ушла на капију наше обитељи. Минск и Подгорицу у којој се гошћа родила дели скоро хиљаду и по километара, али зар је то удаљеност, ако се у човеково срце уселила љубав према Богу? Јадранка је оставила сунчану Црну Гору и световни живот пун саблазни изабравши пут служења Господу, а међу зидинама нашег манастира родила се монахиња Севастијана (Ускоковић)...
— Живели смо у главном граду Црне Горе, Титограду (Подгорици), наша породица је била велика и сложна — тата, мама и петоро деце. У Црној Гори се велике породице ретко могу срести и кад бисмо заједно некуд дошли за људе је то била радост, свако дете је доносило своју посебну енергију.
У нашој кући су увек владали љубав и топла атмосфера. Сви смо помагали једни другима — то је био темељ. Старије дете је пазило на млађе, свако дете је имало своје обавезе. Заједно смо седали за сто и као да је почињала Тајна Вечера. Кад би неко моју млађу сестру питао: „Шта ћеш да једеш?“ — она је увек одговарала: „Исто што и она?“ — као да већ тада није имала своју вољу (данас је сестра монахиња на Косову). Живот у детињству ме подсећа на манастирски устав где свако има послушање и одсеца своју вољу. Као да нас је тих година Господ већ припремао за будући живот...
Наизглед, у породици није постојао корен вере – мама је била некрштена, а тата је крштен после рођења, при чему није био уцрквљен; ми, деца, нисмо били крштени. Међутим, у сваком Србину живи поштовање према православљу. Оно је живело и у време комунизма кад су храмови били затворени, а о Богу се није наглас разговарало.
У шестом разреду сам први пут узела Јеванђеље у руке. Ја сам по природи енергична особа, увек ме све занима. И треба да прочитам „Авантуре Тома Сојера“ и да препричам садржај старијој сестри. Остајем сама у соби, легнем на кревет, с једне стране је књига о Тому Сојеру, а с друге — Јеванђеље. Отварам Свето Писмо и читам: Јер је за мене живот Христос, а смрт је добитак (Фил. 1: 21). Узимам оловку и огромним словима исписујем ове речи на зиду.
Сестра улази у собу и види ове речи из Посланице апостола Павла Филипљанима. Почетком 90-их година у Југославији су се појавиле секте. Сестра се тада много уплашила за мене. Касније је говорила: „Скратила си ми живот 10 година.“ А у мени као да се запалило сунце...
— Рођена сам на Савиндан. Свети Сава је духовни кисеоник Србије, заступник Српске Православне Цркве. Његов отац је био жупан (владар) о чијем богатству се причало: „девет кула висине 25-30 м су пуне чистог злата“. Родитељи су преклињали Бога да им у старости да утеху и родио се свети Сава. Двојица друге браће су већ имала земљу и власт, а најмлађем је Господ дао други благослов.
Свети Сава је са 16 година питао оца: „Могу ли да одем са ловцима?“ Отац је дао дозволу вољеном сину. Светог Саву је чекао монах из светогорског манастира Светог Пантелејмона и отишли су на Свету гору. Путовање је трајало пет дана. Отац је послао за њима војнике, али је у манастиру већ био обављен постриг. Свети Сава је дао своју косу војницима рекавши: „Дајте оцу и реците да је раније постојао принц Растко, а сад је то сироти монах Сава.“
За време светог Саве је почео период унутрашњег преображаја Србије. Захваљујући свецу Српска Црква је пре 800 година добила аутокефалност. Пошто сам ја рођена на Савиндан, мислим да су захваљујући његовим молитвама и благослову у мом срцу онако одјекнуле речи о Христу из Посланице апостола Павла...
— Срби су чак и за време комунизма славили Васкрс, Божић и Славу. Вероватно је то данак поштовања православној култури коју су изградили наши преци. У те дане се није радило и људи су се окупљали за столом. Мама се увек трудила да направи нешто лепо за јело. Остале су ми дубоке успомене на Славу — један од омиљених празника православних Срба који се назива духовним рођенданом породице.
Код Срба је породица на првом месту. Наш народ је дуго времена веровао у разне богове, и свети Сава захваљујући којем је у земљи почело активно да се шири православље, благословио је да свако има свог духовног покровитеља. Славу од главе породице наслеђују синови. Кад се девојка уда она слави Славу мужа, али се не прекида духовна веза ни са свецем из родитељске куће.
Покровитељ наше породице је великомученик Георгије Победоносац. Покровитељ многих људи на црногорском приморју је свети Николај Мирликијски, који је познат по својој бризи за путнике.
Уочи празника домаћице кувају жито и пеку славски колач — то је колач за који се тесто умеси на светој водици, а по средини се обавезно ставља печат „Исус Христос Ника“, као на просфори.
На дан Славе породица одлази у храм. После Свете литургије се обавља чин освећивања колача, жита и вина. Укућани заједно окрећу колач и певају тропар свецу осећајући јединство. Породица код куће прима госте. Домаћин на чист столњак ставља колач, икону, свећу, жито, вино и чашу воде и ставља кашичицу. Свако ко дође у кућу крсти се испред иконе свеца и почасти се као на тајни Причешћа. Неко од чланова породице прича житије светог покровитеља, почиње трпеза и пријатељски разговор.
Кад сам била мала ми на дан Славе нисмо ишли у храм, у кући није било иконе и свеће, али је мама увек пекла колач, кувала је жито и правила бољи ручак. На празник се за столом окупљала цела породица. И тако је било у свакој српској кући.
Ми смо славили Славу чак и кад је било најтеже. Овај празник је Тајна Вечера која уједињује људе и даје им снагу. Срби су дружељубив народ, за нас је важно да будемо заједно. Као и сви православни народи много смо пострадали, а по Божјем закону туга треба да прелази у радост. Желимо да поседимо заједно, да попричамо, да гледамо једни друге у очи. Што више патиш, већу утеху ти Бог даје...
— У мом детињству су цркве и манастири у Југославији били затворени. Служило се само у храму Светог Василија Острошког у планини, али је тих година мало ко то знао. И 1993. године у село Корнет (13 км од главног града), у завичај мог оца, где је наша породица проводила много времена, дошао је митрополит црногорски и приморски Амфилохије (Радовић).
Тог дана је наша породица била у селу и чули смо да звоне звона. То је било немирно време, у земљи је почео рат. Тата је рекао: „Хајде, брзо, да видимо зашто звоне!“ — и ми смо похитали према старој затвореној цркви. Тата, мама, брат, млађа сестра и ја трчимо до храма, а пред очима нам је слика као из бајке — лепа сеоска природа, сунашце, црква и човек онижег раста у црној одећи с брадом и блиставих очију.
Приближавајући се митрополиту сви смо осећали неки магнетизам, али смо застали и збунили се. Владика Амфилохије ме је пољубио у главу и рекао: „Ти ћеш бити монах.“ Ја сам тада питала маму: „Ко је монах?“ Одговорила је: „То је човек који чини добра дела.“ Кад сам бирала професију сестра је рекла да је монах лекар и ја сам се уписала на медицину.
После сусрета с митрополитом цео мој живот је почео да се мења. Узимала сам кључ од старог храма у нашем селу, улазила сам у њега и остајала сама. Чинило ми се да прође пет минута, а прошло би сат времена, два, три... Сећам се икона Спаситеља, светог Петра Цетињског који је веома волео Русију, али ја се тада нисам обраћала никоме, просто сам стајала у тишини храма. Родитељи су били забринути, а ја сам осећала да се налазим под заштитом иако тада нисам била крштена.
— Митрополит Амфилохије није случајно долазио у село. Владика је желео да се упозна с родбином епископа Српске Православне Цркве Мардарија (Ускоковића) који је пре пет година прибројан збору светаца. Свети Мардарије је наш близак рођак, дедин рођени брат. У старинској цркви у којем се одиграо неочекивани сусрет, крштени су и свети Мардарије, и наш рођени деда, и отац.
У породици се није знало за Иванову судбину (тако се свети Мардарије звао пре пострига). Знало се само да се замонашио, да је дуго времена био на послушању у Русији и САД. У Југославији за време комуниста није било безопасно говорити о рођаку који је живео у царској Русији и САД, и сви су ћутали. Митрополит Амфилохије нам је испричао о светом Мардарију (Ускоковићу).
Иван је од раног детињства сањао да постане монах и с 11 година је побегао у храм од куће. Вратили су га, али је већ са 16 година постао сабрат српског манастира Студеница. После три месеца искушеништва примио је постриг. Свети Мардарије је много година провео у Русији, улазио је у царски дом, разговарао је с преподобномученицом Јелисаветом, светим Евгенијем Боткином и свештеномучеником Серафимом (Чичаговом). У Русији је постао јеромонах. Мардаријеве дивне проповеди и беседе су били добро познати, а приход од књиге „Христов тихи кутак“ је употребљен за пружање помоћи бескућницима.
По благослову светитеља Николаја Жичког и Охридског (Велимировића) почела је мисија светог Мардарија у САД где му је поверена изградња првог храма Српске Православне Цркве на америчком континенту. За време Велике кризе није било новца за изградњу храма, али се свети Мардарије није предавао имајући поверење у Бога. Био је исцрпљен, гладовао је и тешко боловао, али није престајао да тражи помоћ, често је био изложен клевети и нападима. Сам је носио цигле на градилишту. Свети Мардарије (Ускоковић) се упокојио 1935. година у четрдесет шестој години, претходно испунивши благослов и изградивши храм у част Светог Саве у америчком граду Либертвилу.
Свети Мардарије је канонизован 2015. године. Његове нетрулежне мошти су обретене 2017. године. Тело — кожа и коса су се сачували — виде се чак обрве и трепавице, светац у рукама држи крст. Нетрулежне мошти се налазе у храму који је подигнут захваљујући труду светог Мардарија, данас се тамо налази манастир Светог Саве.
Замислите колика је сила Светог Духа! Кућа светог Мардарија у очевом завичају у селу Корнет налазила се недалеко од наше и млађа сестра и ја смо се тамо често играле. Као да нас је нешто у детињству вукло ка овој старој полупропалој грађевини. Вероватно нас је тамо помало нешто већ испуњавало и припремало за монашки пут...
Наставак следи...
Разговор је водила Дарја гончарова
Фотографије: Јелена Страшнова и монахиња Севастијана (Ускоковић)
