„Православље је наш заједнички пут“ (д. 2)
27 January 2022
Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народа, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере... Први гост рубрике је монахиња Севастијана (Ускоковић), сестра нашег манастира.
„Људи су се окренули Богу“
— Почетак мог школовања у медицинској школи подударио се с тешким периодом у Југославији. Од 1993. до 1997. године због верских и националних распри у земљи се водио рат. Србија и Црна Гора су још увек биле заједно, остале републике су се крваво одвојиле. Пракса у болници није била једноставна. Из Херцеговине су довожени настрадали, медицинског персонала није било довољно. Ако имаш избор, можеш да кажеш: „Нећу,“ — а овде нас је Бог доводио у такве ситуације кад смо нешто могли да научимо.
Економија у земљи је била слаба. Свакога дана је нестајала струја. Ја сам ујутру ишла на праксу у болницу, па онда у школу на часове, увече је требало да учим, а струје није било. Тата је остао без посла. Деца су се школовала — једни на факултету, други у школи. Хране је било мало, али мама никад није падала духом. Иако је била некрштена она као да је читала старца Тадеја (Витовничког) који је говорио: „Какве су ти мисли, такав ти је живот.“ Заиста, Господ је увек нешто давао.
Рат се наставио. Ја сам добила премештај на педијатрију где су довођена деца погинулих родитеља. Док су тражили родбину ми смо чували малишане. Обучеш бели мантил, 15-16 деце треба да окупаш и да нахраниш трипут дневно. Нико није рекао „нећу“ или „не могу“, дете плаче и треба нешто учинити. И ти радиш као да одавно знаш. Кад се осврнем на овај период чини ми се да је то било нереално. Зато ми је јасно где сам „напунила батерије“ за манастир...
После рата су против државе уведене санкције — била је страшна изолација. Људи су тешко живели. Нисмо имали чак ни на чему да пишемо. И однекуд смо добили свеску, исцепала сам неколико листова за себе, а остало сам дала млађој сестри. У ово тешко време учили смо да делимо. Мама је увек говорила: „Ако даш, Бог ће ти дати више.“
У периоду страшних искушења мислим да су се људи по молитвама оних који су погинули и постали новомученици пробудили и окренули Богу. У земљи су почели да се отварају манастири и храмови, појавиле су духовне књиге, мрак је помало почео да се расејава. У Србији је почело да цвета православље.
„Ко жели да се крсти?
— Омладина је долазила у цркву. Свима су нам били потребни неки разговори и савети. Откривала сам други свет за себе, али ми је он још увек изгледао чудно...
Једном смо тата и ја сазнали да ће недалеко од нашег села бити освештан храм. Имала сам 22 године. Био је Илиндан, врело лето. Попели смо се на брдо. Унаоколо је био народ и одједном опет видим митрополита Амфилохија (Радовића). Ђакон пита: „Ко хоће да се крсти?“ Изненада кажем: „Ја!“ И било је много таквих људи као што сам била ја. Прво смо крштени, после је почела Света литургија. Ушла сам у храм и пала у несвест. Одједном чујем смех и речи митрополита: „О, како сам добру ствар урадио!“
После Причешћа као да сам доспела у другу реалност. Била сам толико испуњена да нисам хтела ни да једем, ни да причам. У том тренутку сам осетила да сам заиста постала православна хришћанка. То је био мој први додир с благодаћу Светог Духа.
„Да ли бисте били мој духовник?“
— Неко ми је рекао: „Треба да имаш духовника.“ Где да га нађем? Да ли то треба да буде моја воља или ће ми неко понудити? Нисам разумела. Сећам се, срела сам код кафића једног јеромонаха, пришла сам му и питам: „Да ли бисте били мој духовник?“ Чујем како ми одговара: „Ја не могу,“ — али ми је јеромонах (данас је већ епископ) написао на цедуљици број телефона и дао ми је то рекавши: „Ево, он ће бити твој духовник.“
Тих година смо имали само фиксне телефоне. Назвала сам. Слушалицу је подигла попадија и рекла: „Отац Драган ради у храму.“ У Подгорици је тада грађена велика црква у којој је служио протојереј Драган Митровић — мој будући духовник. Али прошло је још пола године пре него што сам се одлучила да се сретнем с њим.
Кад ми је јеромонах дао цедуљицу с бројем телефона рекао је: „Треба да постиш сваке среде и петка.“ Тада сам схватила да духовника треба да „зарадим“. Приљежно сам постила. Напослетку сам једне вечери отишла у храм на службу.
Богослужење је почело, а ја не знам како да се понашам. Осврнула сам се и одлучила да радим исто што и сви: прекрстим се и стојим. Служба се завршила, видим два реда: једни су дошли по савет, а други на исповест. Мислим: „Нећу да идем на исповест, стаћу тамо где могу да поразговарам.“
Отац Драган је искусан свештеник, по његовим молитвама данас у храму има много младих људи. Пита ме: „Желите нешто?“ Кажем: „Да ми ви будете духовник,“ — и додајем да постим средом и петком. — „Добро је што постите, али треба још да се исповедите.“ Мислим: „Главно је да пристане да ми буде духовник.“ Духовник је по мом схватању био као орден: кад ти га дају мораш да га носиш и као да си већ спасен. Нисам разумела да је то тек први корак.
Прва исповест
— Наставила сам да постим средом и петком, а на духовника сам заборавила. Међутим, посао у дечјој реанимацији није једноставан. Кад Бог узима једино дете, а ти то треба да кажеш родитељима потребна је огромна унутрашња снага. У том тренутку је нисам имала. И Господ ме је подсетио на то да имам „орден“ — мог духовника.
Одлично се сећам припреме за прву исповест. Пошто сам била приљежна ученица, узела сам књигу у којој су набројани грехови помисливши: „Добро је да има приручник!“ — темељно сам преписала у свеску све што сам мислила да треба и стала, сад већ у други ред.
Читала сам, а отац Драган је мирно слушао. Кад сам завршила он је рекао: „Све сте лепо записали. А да ли могу да вас упитам?“ — и почео је једноставно и опрезно да ми поставља питања, као што лекар оперише, са свих страна брзо остављајући мале посекотине. Моја душа се отворила, сувопарне речи из свеске више нису биле потребне. Прва исповест је представљала важан корак на путу ка Богу.
„Све је почело да се мења“
— Отац Драган је осетио да сам неофит. Рекао ми је да ће ускоро Божићни пост и посаветовао ми је да се причешћујем. Период који сам тада проживела је врло драгоцен. Мој духовник је имао огромно искуство.
После рата је испливало много прљавштине: криминал, корупција, илегални рад. Постојала је каста која је радила шта је хтела и то је утицало на међуљудске односе. Живели смо у хаосу. Пошто сам радила у медицини свега сам се нагледала. Овај период је донео велика искушења и тугу, али ме је тешило то што сам хришћанка и што је моја душа пронашла свој пут.
И раније сам била на послушању у болници без и дана одмора, била сам уморна и роптала сам, али је у нашој породици све почело да се мења: славили смо Славу и већ ја носим колач; мама се занима; тата зове познанике у кућу за овај празник; млађа сестра се крстила и њој храм постаје близак...
Површина Црне Горе је мала. Она има 650 хиљада становника. С југа на север земља се може прећи за три сата колима. Од наше куће има свега 30 километара до Цетињског манастира у којем се чувају десница пророка Јована Крститеља и мошти светог Петра Цетињског. Ишли смо у обитељи и храмове, благодат се помало скупљала и ја сам већ видела да „прерастам“ људе око себе...
„Господ ме је водио Својим путем“
— У Црној Гори постоји православни радио „Светигора“. За време дежурства у болници крила сам у мантилу малу „нокију“, стављала сам слушалице и у атмосфери суровости и неправде која је владала у земљи налазила сам утеху слушајући православне емисије.
Једном сам чула како је архимандрит Лука (Анић) причао о манастир свете Јелисавете у Белорусији. Отац је говори о томе како су овде дивне сестре, о љубави, о послушању у болници. Била сам запањена: милосрђе, одбачени људи — све је то било веома блиско мом срцу.
Русија је за Србе увек била духовни водич. Она је за наш народ као мама која ће и заштитити и покрити. Српски светитељ Петар Цетињски се у XIX веку уздао у Бога и Русију. И сад се испоставило да постоји још један извор који повезује Србију и Русију — манастир Свете Јелисавете у Белорусији.
Тада још нисам знала ни за преподобномученицу Јелисавету, ни за свештеномученика Серафима (Чичагова), ни за то да су добро познавали нашег блиског рођака светог Мардарија (Ускоковића). Нисам знала ни за келејницу свештеномученика Серафима, преподобну Севастијану у чију част ћу неколико година касније примити монашки постриг у обитељи Свете Јелисавете. Али Господ ме је већ водио Својим путем...
„Схватила сам да је то мој манастир“
— Зими у Црној гори има до +15 °С. Гледам временску прогнозу у Минску, тамо има –24 °С. Међутим, учинило ми се да су речи оца Луке искрене и одлучила сам да путујем. Четвртог децембра је Ваведење Пресвете Богородице, 11. је спомен на свештеномученика Серафима (Чичагова), 13. је спомен апостола Андреја. Изабрала сам ове датуме и написала захтев за одмор.
Код нас је сваке године била епидемија неког грипа. Практично је немогуће добити одмор зими. Објаснила сам шефовици да морам да одем и навела сам јој своје разлоге. Она ме пита: „Ко је апостол Петар?“ — „Рођени брат светог Петра!“ — „Не! Не пуштам те!“ И то је у мени изазвало толико негодовање да сам одлучила да се борим. Долазим код духовника и причам му, а он ми каже: „Биће све у реду, ићи ћеш.“ Сакупила сам храброст, отишла код руководства и рекла: „Идем чак и ако ме отпустите.“ У децембру нисам добила одмор, али сам 14. јануара 2009. године већ била у Минску.
Одлично се сећам тренутка кад сам се први пут обрела у манастиру. Улазим у порту обитељи — видим литију. Монахиња ме узима за руку и ја с кофером идем за сестрама. У том тренутку сам схватила: ово је мој манастир...
Наставак следи...
Разговор је водила Дарја гончарова
Фотографије: Јелена Страшнова и монахиња Севастијана (Ускоковић)
