Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народа, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере... Први гост рубрике је монахиња Севастијана (Ускоковић), сестра нашег манастира.
— Колико је мене нешто вукло у Минск, толико је мојој млађој сестри било блиско Косово. На једном од празника у нашем селу упознала се с митрополитом црногорским и приморским Амфилохијем (Радовићем). Ако се у човеку појављује монашко ткиво духовни људи то танано осећају. Вероватно је владика запазио нешто у сестри и постао је њен духовник. Мислим да је својим молитвама митрополит полако припремао сестру за монашки пут.
Пола године после мог одласка у манастир Свете Јелисавете у Подгорици је освештан храм који је градио отац Драган Митровић. Дошло је много гостију са Косова међу којима је била настојатељица манастира Пећке патријаршије схиигуманија Февронија (Божић). По митрополитовом благослову сестра је отпутовала с њом, постала је сестра једног од најстаријих манастира и примила је постриг с именом Мардарија.
— Манастир Пећке патријаршије у којем живи монахиња Мардарија основан је у XIII веку. Дуго времена је био резиденција српских патријараха и архиепископа. У њему вековима почивају тела српских поглавара. Манастир је 2006. године уврштен на списак објеката Унескове Светске баштине. Због могућих напада Албанаца прети му уништење.
У манастиру данас има петнаестак монахиња од којих је већина старија од 70 година. Сестре су на Косову преживеле неколико ратова, али због опасности од уништења светиња Српске Православне Цркве нису хтеле да напусте обитељ. Монахиња Мардарија је једна од најмлађих, она има много послушања: ради у црквеној продавници, прима ходочаснике и обавља друге послове.
Живот у Пећкој патријаршији није лак — Албанци на Косову искључују струју и воду. Сматра се да манастир још увек чува војска, али је тамо немирно. Хвала Богу, нема рата, али нико не гарантује да сутра неће поново избити.
Наша монахиња Мардарија је активна и борбена, она је пронашла свој пут и своје место на којем служи Богу...
— Косово је духовно срце Србије. На планети не постоји неко друго место на којем би на тако малој територији било толико манастира и храмова. Косово је српска Голгота, место људског страдања на којем се посебно осећа близина Бога. Овде се увек одвијала бескомпромисна борба између добра и зла. На лепој и чистој земљи испољила се страшна мржња према православљу. Вековима су овде уништаване светиње и убијани хришћани, али је вера живела у људским срцима и преносила се с колена на колено.
Турци су представљали опасност по хришћане на Балкану: они су пљачкали, убијали и одводили људе у ропство. Благочестиви српски кнез Лазар Хребељановић је покушао да се супростави турским нападима и он је 1389. године устао у одбрану православља и Србије на Косовом пољу (недалеко од Приштине).
Хришћани и Турци су се суочили лицем у лице. Непријатељи су бројчано вишеструко надмашили Србе, али су свети кнез Лазар и његова војска били спремни да положе живот за Христа. Браниоци православне вере су погинули у Косовској бици, а у Србији је почело вишевековно турско ропство. Међутим, по молитвама светих мученика који су рођени на Косовом пољу православље се сачувало.
Страшно искушење задесило је српски народ на Косову крајем прошлог и почетком новог миленијума. Цео цивилизовани свет је 1999. године гледао убијање Срба на Косову и ћутао је. Албанци су се пели на кровове наших храмова и ногама су рушили крстове, спаљивали су православне цркве и манастире. Мафија је организовала трансплантацију органа. Срби који су одрасли на благодатној и еколошки чистој косовској земљи су хапшени и убијани. Тада је много људи нетрагом нестало.
САД и Европа су цинично бацале бомбе на мирни Београд. Патријарх Павле (Стојчевић) је без обзира на опасност свакога дана излазио на улице и служио молебане. Мали и скроман човек невероватне духовне снаге молио се за мир, обједињујући око себе људе који су се сами суочили са својом невољом. Срби и данас живе од ове вере и молитве...
— На Косову нема мира ни данас. Заштита војника који би требало да чувају Србе је формалност. Стварност је таква да живите и знате: поред вас је човек који у сваком тренутку може да вас стреља. Било је много инцидената. У мушком манастиру Високи Дечани у којем се налазе мошти светог Стефан Дечанског живе монаси. Неко време су их чували миротворци, али су Албанци свеједно више пута пуцали по манастирским зидинама.
Обитељ Девич, једну од највећих српских светиња у којој се чувају мошти преподобног Јоаникија Девичког, Албанци су разорили и оскрнавили 1999. година, а 2004. године су је спалили. Али по молитвама светог заступника и захваљујући труду старих монахиња, сестара и браће из других косовских манастира, живот у манастиру је постепено обновљен.
Знате ли шта је занимљиво? Има, можда 1% Албанаца који се боје Бога. Они за храмовну славу укључе у манастиру струју и воду знајући да ће људи доћи на молитву. Вероватно Господ то дозвољава како би укрепио хришћане...
У женским манастирима на Косову углавном живи по неколико старих монахиња. Сестре су слабе, али без обзира на тешкоће и опасности оне су после рата остале у својим обитељима као живи бранитељи православних светиња. Напаја ме љубав коју сам видела у овим људима и вера која живи у њима.
Сваки православни хришћанин има избор. Можеш да останеш с Богом — то је страшно, то је пут на Голготу, али ћеш после Голготе васкрснути. Биће Васкрс и биће радост...
— Срби веома цене помоћ Русије. За наш народ она је увек била и остаје духовни вођа. Православље је наш заједнички пут.
Светитељ Петар Цетињски којег ја поштујем знао је да је Русија свети извор. Време у којем је он служио било је тешко за Србију: с једне стране су притискали Турци, а с друге католици. Људи нису имали шта да једу, православним хришћанима је предлагано да за три џака брашна пређу у другу веру, али је свети Петар у свом завештању позвао људе да се нипошто не окрећу „од православног Руса“.
Духовна веза између Срба и Руса постоји и данас. Ако дођете у Србију или у Црну Гору и кажете да сте из Русије отвориће вам се сва врата. Планирано је да до краја 2020. године буде освештан нови Храм Светог Саве — највећи православни храм на Балкану који је саграђен на месту на којем су по предању спаљене мошти оснивача Српске Православне Цркве — светог Саве. Русија је дала велики финансијски прилог за изградњу и украшавање. Руски мајстори су украсили зидове храма мозаиком од 15 хиљада квадратних метара.
— Прошле године је у Црној Гори донет страшан закон по којем су Српској Православној Цркви хтели да одузму манастире и храмове. На тендеру су могли да их предају муслиманима у посед. Православни верници су свакога дана излазили на литије бранећи своје светиње. На Савиндан се окупило 100 хиљада људи. По молитвама светаца и људи који су бранили обитељи и храмови све се мења и Господ даје утеху.
У време које је тешко за Црну Гору у иконописној радионици нашег манастира насликана је икона светог Петра Цетињског. Желели смо да икону заступника српског народа предамо митрополиту Амфилохију (Радовићу). Донели смо икону у Србију пре затварања због корона вируса, а у Црну Гору нисмо стигли. Молила сам оца Андреја Лемешонока да се моли за владику. На дан избора у мојој земљи успели смо да предамо икону владици Амфилохију. А после смо сазнали радосну вест — Црна Гора има нову власт...
Свеци су духовни кисеоник православаца. Погледајте каква благодат се даје људима који посвећују свој живот Богу од малих година! Преподобна Ефросинија Полоцка је имала 12 година кад је дошла у манастир, свети Сава и свети Мардарије су имали по 16, од малих ногу је о монаштву сањао и преподобни Сергије Радоњешки. А пример Пресвете Богородице Која је Сама кренула степеницама храма кад Јој је било три године...
Обраћајући се светим заступницима у молитвама ми добијамо велику помоћ. Није важно где се Божји угодник родио, на његову помоћ свако може да рачуна. Ове године је у Борисову отворена прва капела у част Светог Саве. Још док је био епископ освештао ју је митрополит Венијамин (Тупеко).
— Данашње време је тешко. Наравно, непријатељ зна слабу тачку сваког човека, он је опасан и паметан. Међутим, у тренуцима сумње не треба да заборавимо на то да је Христос победио овај свет. Треба да благодаримо Богу за то што имамо Свету литургију и Причешће. Док су ове силе с нама немамо чега да се бојимо. Као што је говори преподобни Јустин (Поповић) „свака одслужена литургија је атомска бомба за пакао“. Знамо против кога ратујемо, колико је непријатељ лукав и опасан, али ако свакога дана будемо слали по једну бомбу у пакао, сигурно ћемо победити.
Погледајте српски народ. Колико смо страдали! А Господ је увек био поред нас и нација се сачувала. Ми смо православци и Бог је с нама. Главно је да чувамо слогу и да не падамо у очај. Као што је говорио старац Тадеј (Витовнички), „какве су ти мисли, такав ти је и живот...“
Разговор је водила Дарја гончарова
Фотографије: Јелена Страшнова и монахиња Севастијана (Ускоковић)
