Рубрика „Моја Србија“ је посвећена Српској Православној Цркви и њеним људима. Кроз личне приче људи који су пронашли пут ка Богу — монаха, свештеника, игумана и познатих православних хришћана Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова — упознаћемо се с духовном и културном традицијом српског народа, поразговараћемо о манастирима и храмовима, о православљу и јединству Словена. Наши јунаци с трепетом говоре о свом путу ка Богу, рођеној земљи, њеним светињама и подвижницима вере... Гост рубрике је монахиња Јелисавета (Шуковић), сестра нашег манастира.
„Примите ме у ваш манастир. Желим да живим монашким животом“ — пре 12 година је у нашу обитељ стигло писмо у којем су се садржале ове речи. Одмах после њега на прагу се појавила креативна девојка с руском душом из далеке Црне Горе. Божји призив Горица је осећала од детињства, али јој је предстојао дуги пут тражења. Све ово време Господ је био поред ње и с љубављу је усмеравао Своје чедо, не ограничавајући његову слободу. По Божјем Промислу Горица је замонашена у нашем манастиру и данас носи име његове небеске покровитељке.
— Истинском духовном животу сам се учила од родитеља. Они нису ишли у храм, нису знали црквена правила, али су били врло морални људи, сачували су образ и честитост, високе захтеве у погледу љубави и пријатељства. Мало су нас васпитавали речима, просто смо живели у породици. Наравно, није све било идеално: и грдили су нас, било је и свађа, али кад дете види пример, осећа љубав и има поверења, строгост га не унакажава, него усмерава.
Мама је увек помагала људима. Наша комшиница је била психички поремећена и више пута је хтела да се убије. Очигледно, Бог је нешто говорио мами и она је сатима разговарала с овом женом, тешила ју је и хранила. За мене је још увек загонетка откуд човеку који не иде у храм и не причешћује се, таква пожртвована љубав.
Узор у погледу верности и љубави била је моја бака. Она је у деветнаестој години остала удовица с двоје деце. Кад је деда погинуо у рату тата је имао само неколико месеци. И на томе се бакин породични живот завршио.
Она је мало причала о вери, више је говорила о рату: хапшење, логор, глад. Јели су кукуруз и кору липе. Тата се сећао како су тражили да једу, а бака је говорила: „Децо, лезите да спавате, сутра ћемо јести.“ Ипак, људи су сачували животну радост.
Бака је живела у Подгорици и ја сам у детињству често одлазила код ње. Сатима сам слушала њене приче као очарана. Једном је бака у сећању причала како су болесном деди донели поморанџу. Он је рекао: „Ја нисам толико болестан као комшија, однесите њему.“ Овај је одговорио: „Шта ће мени, ја сам стар, ионако ћу умрети. Дајте жени која се породила.“ Мајка је замолила да дају деци. И у неком тренутку поморанџа се вратила код деде. Годинама касније, кад сам већ била у манастиру чула сам сличну причу о светогорском старцу само што је њему уместо поморанџе неко донео јагоду.
Од детињства сам у породици видела како се све најбоље оставља за госте и болеснике. Гостопримство је Божја особина Срба, оно се преноси с колена на колено.
Бака ме је често питала: „Како су мама и тата?“ — „Имају много посла! Нервозни су!“ — А ја никад нисам знала шта су ‘живци’...“ Чини ми се да су наши ‘живци’ нека раслабљеност. Здрав живот, правилна исхрана, стално причамо и причамо, а никако да оздравимо. Зар је смисао живота у томе? Наши преци су служили једни другима, а да чак нису били свесни да чине подвиг. У томе су били и здравље, и срећа, и радост.
Поред баке ми је увек било топло и мирно. Људи с великим животни искуством, који си претрпели муку и патњу су као свети старци, довољно је бити поред њих, Дух исцељује. Бака је живела 90 година и тихо се упокојила у Господу...
— Искрено говорећи никад ми се није свиђао свет у којем сам живела, у њему је све било обојено световном бригом и испразношћу. У једном тренутку су у породици чак помислили да сам аутистична. Имала сам свој сточић, расклапала сам га и могла сам сатима да се играм цртајући свој свет.
Дете је наклоњено духовном животу, Бог му је близак. Подсвесно сам увек знала да постоји највиша Љубав, највиша Истина, највише Добро. На неки чудан начин сам осећала да треба да се молим — да се заоденем у неку заштиту. Сваке вечери бих стала поред кревета и замишљала да летим у космос. У мислима сам облачила много слојева заштите: прво топао веш, затим специјална одећа која не пропушта ветар и која чува од опасног зрачења, обавезно шлем. Замишљала сам да летим и лебдим у отвореном космосу.
Данас схватам да је дечјој души била потребна молитвена заштита и општење с Богом. Сва ова измишљена одећа подсећа на монашке одоре, а из космоса струји неземаљска светлост. Занимљиво је да нисам била крштена, али сам још онда осећала призив за монаштво...
— У детињству сам много волела руске бајке. У њима постоји дубина, верност и оданост. Живот јунака ми је био близак, освајало ме је то што добро увек побеђује зло кроз жртву. На црногорској телевизији су се приказивале руске бајке. У старијим разредима сам чак бежала из школе како бих уронила у овај чудесни свет духовности.
Татина сестра предаје руски језик. Она ми је донела из Москве лутку Иван-царевић, руске приче и плоче Чајковског. Читала сам Достојевског и Толстоја. Блиска ми је култура Србије, али сам увек говорила: „Ја имам руску душу. Све руско је привлачило моје срце.
Као Словени, Руси и Срби личе, али сваки народ има своје особености. Срби су као деца, у њима има много тога доброг, искреног и правог, а у Рус је све добио кроз патњу, с напетошћу.
Кад сам први пут прочитала акатист светој Јелисавети била сам запањена колико је она дивна особа. Како је волела, како је патила, како се одрекла света! Ја нимало не личим на њу. Ипак, имамо нешто заједничко, ја сам заволела руски народ свом душом, као и она.
— У школи сам желела да постанем дефектолог и да радим с дечицом. Мама ме је одговорила, није веровала да могу да издржим толики бол. Тако сам се уписала на фармацију. Видела сам много лажи и лицемеран однос према човеку. Фармацеутска индустрија је за мене паклена, у њој се новац зарађује на туђој несрећи. Јасно ми је да има добрих фармацеута који заиста верују у то да помажу људима, али сам осећала протест.
Дубоко разочарење за време студија ме је бацило у очај. Могла сам сатима да гледам у једну страницу текста и да се питам: „Шта се дешава? Откуд ја у овоме?“ Плашила сам се да ћу разочарати родитеље који су желели да имам стабилан посао.
То је био ужасан период. Много сам плакала, нисам могла да скупим храброст и да све оставим. Сећам се како ми је бака рекла: „Нека би ти Бог дао срећу и прави пут у животу,“ — њена молитва је била кратка.
Шест година сам студирала. Предстојала ми је пракса и магистратура. Даље више нисам могла и усмерила сам се на своју велику љубав — позориште. Почела сам да похађам студио, али ме је фармација још увек мучила. Родитељи су се секирали, говорили су ми да сам кукавица: „Све је готово, начини последњи корак и имаћеш добар посао!“
Све се преломило кад је другарица с којом сам студирала за велики новац продала лек за дете. У том тренутку је гледајући ме рекла: „И шта? Потребне су ми паре.“ Било ми је страшно, нисам то могла да прихватим. Осетивши унутрашњу одлучност сакупила сам све своје књиге и документа, запалила ватру у викендици и све бацила у њу. Гледала сам како ватра гори, а у мени је одјекивало: „Гори! Изгори до тла!“
То је био мој први корак у сусрет Богу...
Наставак следи...
Разговор је водила Дарја Гончарова
