Настојатељица минског манастира свете Јелисавете, игуманија Ефросинија, на постригу је добила име у част небеске зaступнице белоруске земље, свете Ефросиније Полоцке (ово име значи „срећна“). Као једна од најпоштованијих светитељки у Белорусији, преподобна Ефросинија се сматра покровитељком уметности и наука, и вероватно није случајно што се у минском манастиру окупљају најбољи стваралачки кадрови земље, који служе Богу својим даровима у многобројним манастирским радионицама. Овде се на рехабилитацији налазе они којима обитељ помаже да се врате на истинити пут. Мати Ефросинија је за МВ говорила о свом путу ка игуманском звању, послушању у психијатријској болници, особеностима уређења обитељи која јој је поверена и која је од самог почетка свог постојања била оријентисана на помоћ људима, као и о слободи и стваралаштву у манастиру, псеудоцрквености, различитим странама монаштва и правој култури.
НОЈЕВ КОВЧЕГ НА МИНСКИ НАЧИН
У руској свести манастир је увек био и остаје светионик спасења, на известан начин савремени Нојев ковчег. Минска обитељ је у овом смислу право уточиште за страдалнике који су изгубили прави оријентир у животу. Само што манастир није од гуме, да ли се може свима помоћи?
Живимо у тешко време, људи имају проблема с послом, немају од чега да живе и да издржавају породицу, због тога долазе у манастир да раде. Наша обитељ обезбеђује посао за око 1500 људи. То је зачуђујуће, али Господ некако све уреди. Често су то људи потпуно далеки Цркви. Они почињу да раде у обитељи и полако се оцркљовљују, долазе на исповест, причешћују се.
Кад је почетком 2000-их година манастир добио земљу с фармом у распаднутом стању, с трулом шталом за краве и коњушницом, били смо ужаснути: обитељ се тек градила, шта ће нам још и подворје? Ја сам у то време по послушању одлазила у психијатријску болницу код зависника од дроге. Многи од њих после изласка из болнице нису имали куд да се дену. Тако се подворје претворило у прихватилиште за зависнике од дроге, а временом су ту почели да долазе и људи из затвора, бескућници и други људи.
Другим речима, у манастиру има места за све?
Код Бога има много места (осмехује се). Господ каже: „Грјадушчаго ко мње не ижену вон“ (Јн. 6: 37). С друге стране, сад је такво време да смо сви покварени, људи не подносе ни најмању примедбу, одмах се жале: „А где је ваша љубав?“. То је најтеже.
Узмимо исту ову браћу на подворју. На пример, човек је бескућник годинама, доспева у манастир, окупа се, наспава се, наједе се и већ је јунак. То видим и у себи. Наизглед, дошла сам у манастир и треба да служим Богу, свима да умијем ноге, а осећам незадовољство: ова сестра је рекла нешто што не треба, није погледала како треба и томе слично.
Претходна генерација се ипак разликује од нас. Људи су живели у оскудици и благодарили су Богу за сваку копејку. Код нас је супротно, све имамо: добре услове, саградили смо нове конаке. У томе постоји велики минус: покварило нас је благостање и отуда све наше невоље. Читала сам да су раније у једном московском манастиру монахињама на врата келија качили цегере с дневном порцијом кромпира — колики прилог дају људи, таква ће бити и трпеза. А ми живимо на свему готовом. Зато данас наши напори треба да буду усмерени на унутрашњи рад на себи.
Да, ми правосалвци смо данас размажени велелепношћу храмова, свим комфором, што је карактеристично и за многе савремене обитељи, и монаси то запажају.
Лепота храмова је проповед. Човек који долази у манастир и види ову лепоту одушевљава се њом и Црква и Бог почињу да га привлаче.
Ваш манастир је светлост за свет. Ипак, у Русији смо навикли да је монашки свет у већој мери затворен за мирјане, а у вашој обитељи је све дугачије. Да ли по Вашем мишљењу оваква отвореност штети сестрама-монахињама? Како успевају да споје активну помоћ ближњима и молитву? Како налазите златну средину?
Кад је у питању наша обитељ и Промисао Божији видим у томе што је наш манастир управо такав какав јесте. Овде има и монахиња, и сестара милосрђа, и душевних болесника, и браће и сестра на маргинама живота које смештамо на подворја. Господ нас је све окупио, значи, таква је Његова воља.
Да би се борио са грехом у себи човек уопште не мора ићи у затвор. Звер која седи у теби испољава се у општењу: кроз сукобе, неслогу. Истовремено, служећи људима добијамо благодат од Бога. А кад је само: храм — келија, келија — храм, све страсти остају у човеку. Није свако спреман да издржи такву унутрашњу борбу.
Кад се на почетку формирања манастира појавило питање: да ли монахиње да иду у болницу или не, наш духовник отац Андреј је на једном нашем састанку рекао: „Кад би вас човек сад посадио по келијама, почеле бисте да се пењете уз зидове.“ Али то не значи да треба оставити келију, разумете. Чини ми се да у томе нема противречности.
Отац Андреј често наводи као пример познато житије једног од светитеља у којем постоји следећа епизода: једном су епископи на улици срели лепу блудницу и светитељ ју је толико дуго гледао да су други били збуњени. А светитељ је касније рекао: „Кад бисмо се ми трудили да украсимо своју душу као она тело!“ Молио се за ову блудницу и она је касније постала преподобна.
Знате, читала сам писма оца Јована Крестјанкина, где он каже да данас монах ипак не треба да се затвара у келију. Сад је толиким људима потребна духовна помоћ! Господ нас је поставио на такву службу, сами то нисмо тражили. И не можемо да затворимо манастир за људе. Ако долазе треба да их примамо.
Да, тачно кажете, може бити губитака. Али шта је занимљиво, сестре које иду на сајмове и носе производе из наших радионица са путовања се рађају светле и радосне и по њиховом унутрашњем стању се види да никуда нису ни одлазиле: у њима постоји живот, постоји Бог. И напротив, може се десити да сестра која се све време налази у манастиру буде „црна“, мрачна, незадовољна свиме.
У проповедима духовника обитељи више пута је истицана тема јединства, заједништва монахиња и „белих“ сестара и православаца уопште. Да ли је манастир од почетка замишљен с таквом полазном тачком?
То се десило само по себи, пошто се манастир родио из сестринства. Није било специјалног декрета или одлуке да на том месту треба отворити женску обитељ. Било је сестара милосрђа које су биле на послушању у психијатријској болници, оне су временом пожелеле да живе заједно. Кад је почела изградња храма свете Јелисавете нико није ни размишљао о манастиру, а годину дана касније обављен је први постриг — у августу 1999. године. Тај дан се сматра рођенданом нашег манастира.
„Манастирски весник“
Интервју је водила Христина Пољакоав (29.06.2016)
Наставиће се...
