„НАЈНЕЗАНИМЉИВИЈА“ ОСОБА
Сад у манастиру има девет храмова, планира се изградња још једног, на самој територији обитељи, то ће бити четврти храм. Главни манастирски храм у част иконе Мајке Божије „Державнаја“ више не може да прими све који желе да дођу.
Кад је грађен храм у част иконе Мајке Божије „Державнаја“ мислили смо да ће сад сигурно бити места за све — он може да прими 1200 људи. А сад у манастир долази много народа. Посебно на празнике: на Цвети и на Васкрс народ стоји напољу, причешћује се око 1500 људи.
Храм у част иконе Мајке Божије „Державнаја“, наравно, оставља снажан утисак, колико само мозаик вреди.
Читала сам у вашем часопису репортажу о обитељи свете Марте и Марије, како је на форуму једна жена прекоревала сестре, говорећи да се зидови могу саградити, али да духа неће бити. И новинар је позвао ову жену да лично види како је у манастиру све уређено пре него што почне да критикује. О нама исто често свашта причају: и „трговкиње“ и „евромонахиње“. И најузвишенија идеја се може изврнути и блатити.
Сва наша широка делатност и изградња нису циљ сами по себи. Сетите се преподобног Мојсија Оптинског, како су браћа роптала на њега кад у благајни није имао ни копејку, а почео је да гради нову гостионицу. Али је он то чинио искључиво ради људи. Захваљујући градњи мирјани су могли нешто да зараде, хранили су своје породице. Тако је и код нас, само што је свет постао другачији, другачији су услови, али у целини нема никакве разлике.
У Минск је 2008. године долазио Његова Светост патријарх Алексије II. Управо он је освештао храм у част иконе Мајке Божије „Державнаја“. То је била његова последња посета Белорусији и последњи освећени храм у животу. У сећање на овај манастир направљена је специјална „оловка“ којом се Његова Светост потписао на глиненом паноу у Державном храму. Мати, по чему сте запамтили долазак патријарха Алексија II?
То је био изузетно велик догађај за нашу обитељ. Остао ми је у најсветлијој успомени, то је била велика радост! Сви су ишчекивали долазак патријарха, желели су да га виде, и све сестре до једне су се тог дана окупиле у манастиру. Сећам се, кад смо дочекивале Свјатејшег монахиње су се поређале напољу, као обично, а „беле“ сестре су стајале у Державном храму – било је веома лепо и свечано. Кад је патријарх Алексије ушао у храм и видео да је препун сестара у белим одеждама (тада је било око 200 сестара милосрђа) био је запањен, није то очекивао.
Признајем да смо били пријатно изненађени видевши колико има људи на службама у току радних дана, Державни храм је препун чак и на акатисту петком увече. Да ли углавном долазе мештани?
Не. Долазе из Минска, из других градова.
Шта мислите, чиме манастир толико привлачи људе?
Вероватно тиме што овде постоји благодат Божија. Осим тога, веома воле нашег баћушку, оца Андреја. Све што имамо — имамо искључиво захваљујући њему, његовој смелости. Он све вуче, а ми идемо за њим. Отац Андреј све буди да не бисмо спавали, да се не опустимо.
Што се тиче буђења — да. Успели смо да осетимо, како смо то назвали „штедро умивање од оца Андреја, “кад је после акатиста отац пришао свакоме у храму и из све душе два-три пута куцнуо по лицу кропилом са светом водом. Тако нешто нигде нисмо видели. Одмах смо се пробудили иако смо тек стигли возом...
Има тога (смеје се)! Наш баћушка је стваралачка личност. И сестре које долазе у манастир су све такође талентоване, ствараоци. А ја сам најнезанимљивија особа у манастиру. Чак не знам како ћете успети да напишете интервју од мојих одговора.
Ипак, Господ вас је поставио да руководите манастиром с тако активним друштвеним ставом. Настојатељица Серафимо-Дивејевског манастира игуманија Сергија (Конкова) је у интервјуу за наш часопис рекла да је игуманство крст. Да ли се у светлости онога што сте рекли може извући закључак да је за Вас игуманство заиста крст?
Апостол каже: „Што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно“ (1 Кор. 1: 28). Једно могу да кажем — треба се смиравати. Игуманство је за мене лудачка кошуља и велика одговорност. Човек и нехотице утихне и жели да буде мањи од маковог зрна. Као човек сам свесна да на мом месту треба да буде неко други, али Бог боље види. Мислим: „Кад ће ми већ једном скинути ову лудачку кошуљу и дати је неком другом?“ (осмехује се).
Колико ми је познато, овде је прво била друга игуманија. Испоставља се да није дуго била настојатељица?
Да, прва мати је била најстарија сестра у сестринству, али већ годину дана после оснивања манастира, у марту 2000. године на то место била постављена ја. Мати је сањала о осамљеном, затвореном манастиру, а код нас од почетка уопште није било тако. У близини је било неколико болница, био је интернат где су сестре одлазиле да помажу, а осим болесника, много људи се обраћало за помоћ. Мати није желела да монахиње посећују болеснике. Узгред речено, њен сан о тихом манастиру се остварио, сад се подвизава на осамљеном и мирном месту.
А мене је Господ довео у монаштво управо кроз сестринство и није ми баш најбоље јасно зашто монах не сме да помаже болесним људима, да им говори о Христу. Понекад је људима тешко да одмах приђу свештенику и да му изнесу своје проблеме, лакше им је да се открију сестри. Касније сестра упућује човека код свештеника, у храм, објашњава му да треба да се исповеда, да се причешћује.
Једном речју, то је православно мисионарење у пракси.
Тачно, то је мисионарење. И нећу се уплашити да то назовем апостолским служењем. Јесте, саме по себи ми све кваримо, али Господ кроз нас делује — због људи, разумете ме? Сестре причају о томе како им Бог просветли разум на послушању, даје им речи које су потребне људима.
Као што је једном рекла, истина, католичка светитељка, сестра милосрђа мати Тереза, „ја сам оловка у рукама Господа“.
Испоставља се: више ниси ти потребан људима, него су они теби потребни, не пружаш ти њима помоћ, већ они теби. Без тога уопште не схваташ како би живео у овом свету.
Као што је приметила једна Ваша монахиња, ако на Васкрс не обиђе болеснике, нешто већ није у реду, радост није потпуна.
Управо тако. Желимо да делимо радост с неким. Да бисмо се радовали не треба да жалимо себе и Бог ће нам стоструко узвратити. Треба да покушамо да видимо свог ближењег, да поделимо нешто с њим. Зато што човек добија радост само кад нешто даје.
Мати, рекли сте да је Ваше прво Причешће било на Васкрс. Да ли се по Вашем мишљењу разликује Васкршња радост код монаха и мирјанина? Да ли монаси можда некако посебно доживљавају главни празник православља?
Пасха је прелазак. Вероватно је нико не доживи у потпуности на земљи — ни монаси, ни мирјани. Али се на тај празник, чак и ако нема светлог и радосног расположења, душе ипак дотиче Васкрсење.
САМО... УМРИ
Мински манастир је познат по својој просветитељској и културној делатности. Визиткарта обитељи већ су постали филмови „Приче“, као и песме празничног хора манастира под руководством главног диригента монахиње Јулијаније (Денисове). Кад је хор први пут дошао на гостовање у Москву, ми, тадашњи студенти православног Универзитета, били смо под утиском, касније је духовне песме монахиње Јулијаније певао скоро цео православни свет. А око документарних филмова „Диригент“ и „Инокиња“ о њеном путу до манастира својевремено се дигла велика прашина, иако се на њих обрушило и много критике. Слична ствар се недавно десила с јеромонахом Фотијем (Мочаовом) који је победио у телевизијком шоуу „Глас“. Мати, како се односите према стваралачком самоизражавању монаха?
Да није корисно ништа од тога не би било. У манастиру се према монахињи Јулијанији нико не односи као према знаменитости. За нас је то просто датост. Кад је изашао филм „Инокиња“ било је и негативних коментара, али позитивних ипак има више.
Да ли јој већа пажња људи тешко пада као монахињи? На њу се обрушила слава, људи је моле за аутограме. Недавно је изашла књига коју је написала пре монаштва.
Безусловно, то је за њу оптерећење и она о томе говори на састанцима. Ја на то гледам овако: човек може ништа да не ради, да седи у келији, да се ни на који начин не показује, да се сакрије од света, али гордост никуда неће отићи, зато што човек може умишљати да је велик и ако ништа не ради. Што човек мање ради, има тим више мишљење о себи. А овде је обрнуто, све унутрашње се испољава, посебно таштина и гордост.
Кад човек прима постриг он умире за свет. Како правилно схватити ове речи ако монах има послушање у свету? Не у смислу умирања за грех, већ у томе да монаштво може бити различито. Јер, представа о монаштву је често једнострана, да је монах онај ко ни са ким не разговара, не осмехује се, гледа у земљу, седи у затвору.
Наравно, човек се може начитати књига, може да накупи цитате ван контекста, али је монаштво од памтивека било различито. На пример, преподобни Јосиф Волоцки и Нил Сорски су имали различито служење, али су имал исти циљ и лепо су се дружили, волели су се. При обитељи светог Теодосија Великог, који се сматра утемељивачем општежитељних манастира постојале су три болнице и специјални храм за душевне болеснике.
Да се наш манастир појавио негде у забаченом селу или у шуми, живеле бисмо тамо бавећи се „умним делањем“ и рукодељем, али је Господ ову обитељ створио управо на овом месту где има толико болесних људи којима су потребни помоћ и љубав.
Монаху се тешко опраштају обичне људске слабости, наводно, он не сме да се љути, да се гневи — као неки мртвац. Наравно, идеално би било да је тако, али је то циљ, а он још увек није анђео. Зашто је људима толико тешко да то схвате?
Не може се од нас тражити да будемо Пимени Велики или Сергији Радоњешки. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је говорио да су монаси некад били стубови. Али је и хришћански свет био јачи, људи су се волели, побожно су живели у свету.[1]
А сад како ја да постанем игуманија? Ја сам дојучерашња несташна девојка која никога није слушала, која је дошла у храм. Господ ме је умио, очистио, украсио, благословио да будем прибројана збору монаха, а после ме је још поставио за игуманију. Не могу одмах све да научим. Зато и служимо и учимо како можемо. Имамо много грешака, и чудно је то што без обзира на сву нашу јединствену могућност да све покваримо, Господ свеједно гради.
У композицији монахиње Јулијаније (Денисове) „Само то“ набрарају се врлине за спасење, које се све заједно могу свести на једну: „Само... умри.“ Да ли је такво истинско, право монаштво могуће данас?
Наравно да је могуће. Све зависи од човека, од тога како ће одговорити на позив Бога.
„Манастирски весник“
Интервју је водила Христина Пољакоав (29.06.2016)
[1]„Шта тражити од манастира кад им свет даје покварене људе, кад су са свих страна окружени неморалом, кад их одозго притиска неморал? Чир који се исцељује само смрћу.“
„Многи се данас жале на монаштво видећи или тражећи у њему различите недостатке; али монаштво је барометар који налазећи се у осамљеној соби, затвореној са свих страна, тачно показује какво је време напољу“ (свети Игњатије Брјанчанинов, т. 7, „Писма разним лицима“).
