„РОДИТЕЉСКИ БЛАГОСЛОВ ЋЕ УВЕК БИТИ С ТОБОМ“
Мати, а како сте се нашли у сестринству? Шта Вас је у њега довело?
У то време сам радила на Институту за онкологију као санитарка у операционој сали. Веома сам волела операциону салу и посао у њој и похађала сам курс за медицинске сестре. На Онколошком институту је једна од медицинских сестара ишла у цркву и једном ми је предложила да кренем с њом. Тако је почело моје оцрковљавање.
Деведесетих година црквена литература није била доступна као сад и сећам се да сам руком преписивала молитве. Прве црквене књиге које сам прочитала биле су „Тајна вере“ владике Илариона (Алфејева) и дела преподобног Силуана Атонског. Књигу о преподобном Сергију Радоњешком први пут сам одмах прочитала на црквенословенском језику и као да сам увек знала тај језик — све сам разумела.
Први пут сам се причестила 1994. године за Васкрс, у храму светих Апостола Петра и Павла. Отац Андреј је овде недељом служио акатист Преподобномученици Јелисавети Фјодоровној после којег су се одржавали састанци сестара у парохијској кућици. Долазећи у храм на акатист с трепетом сам гледала сестре милосрђа (тада их је било десетак) — оне су се много разликовале од других парохијана.
После првог састанка на који смо позване сестра Татјана (сад је то монахиња Тамара) и ја, отац ме је благословио да носим одећу „беле“ сестре и рекао је да су потребне медицинске сестре за интернат. Тако сам почела да радим у интернату, а као сестра милосрђа сам одлазила на одељење зависника од дроге. Тада сам имала 26 година.
Да ли је Ваша породица oцркoвљена? Како су родитељи примили Ваш избор животног пута?
Мама ми је написала писмо у којем су биле речи: „Који год пут да изабереш, родитељски благослов ће увек бити с тобом.“ А моји родитељи нису били црквени људи.
Психијатријска болница се налази у близини манастира, пацијенти долазе на службе, сестре их негују. Живот раме уз раме с оваквим људима вероватно захтева посебан карактер, трпљење, или се монахиње навикавају? Има ли потешкоћа у том смислу или сестре свесно долазе у вашу обитељ како би служиле ближњима?
Као прво, да, сестре знају где долазе. А као друго, скоро све прве монахиње су бивше сестре милосрђа које су дошле у манастир из сестринства. И сад у монаштво примају „беле“ сестре, али има и других који долазе с циљем, долазе чак и из других земаља: има сестара из Црне Горе, Србије и Пољске. За нас је то природан процес, не задржавамо пажњу на томе. Безусловно, сестрама понекад није лако. Али у нашој обитељи се сваке недеље одржавају монашки састанци. То је велика помоћ сестрама.
ЈЕДИНСТВО ИЗ КОЈЕГ СЕ РАЂА СПАСЕЊЕ
Узгред, кад је реч о састанцима — манастир има веома активан сајт на интернету где се између осталог богатог садржаја од 2008. године постављају аудио снимци са састанака сестара, у оквиру којих сестре нешто говоре и о свом путу до манастира. Ово је веома информативан и користан садржај, морамо истаћи.
Састанци сестара милосрђа су постојали откако је настало сестринство, с појавом манастира придружили су им се и монашки. Монахиње одлазе на обе врсте састанака. Плус, сваке недеље се одржава Савет манастира. Састанци „белих“ сестара и монахиња представљају разговор, разматрање насушних проблема, размену мишљења, сестре деле мисли и оно што их боли једне с другима. За нас је то потреба, ови састанци су као наставак богослужења где се сви окупљамо око Чаше.
Пре три године манастир је издао књигу „Како живимо и како да живимо? Дијалог савремених хришћана“ — фрагменти састанака који су се одржавали од 2006. до 2011. године. На страницама књиге духовник обитељи, монахиње и „беле“ сестре говоре о својим осећањима, о искуству духовног живота, разматрају питања која брину сваког хришћанина. Опет, лајт-мотив у разговорима представља тема јединства из којег се, по речима архимандрита Софронија (Сахарова) рађа велико спасење.
Веома поштујемо оца Софронија. Вероватно је да се управо због тога и окупљамо — да бисмо сачували јединство. Не знам како се другачије може сачувати блискост, међусобно прихватање и разумевање. Човека је лакше схватити кад говори.
Сад су ми пале на памет монашке конференције у Москви где се окупљају игумани и игуманије манастира. Владика Теогност стално позива, бодри окупљене: „Оци и матере, постављајте питања, немојте ћутати!“ Нешто слично се дешава и код нас кад отац Андреј пита: „Сестре, зашто ћутите? Није ваљда да вас ништа не брине?“ (осмехује се).
Док сте били у Москви да ли сте обилазили обитељ милосрђа свете Марте и Марије коју је основала Велика кнегиња Јелисвета Фјодоровна?
Управо у време Божићних предавања ове године, у јануару. Наравно, у обитељи се осећа присуство и љубав Преподобномученице Јелисавете Фјодоровне у чију част је наш манастир назван. Узгред, у нашем храму свете Јелисавете постоји икона духовника обитељи свете Марте и Марије — Преподобноисповедника Сергија (Серебрјанског).
Мати, а да ли сте Ви и сестре нашле одговор на питање из наслова књиге — како да живимо?
Тражимо га. Али за то вероватно треба утрошити цео живот.
СЛОБОДА И ПСЕУДОЦРКВЕНОСТ
Да ли ваша обитељ има строг устав?
Чини ми се да није строг. И по мом мишљењу то је најтеже — човеку се даје извесна слобода и он треба да научи да располаже овом слободом. Код нас нема тога: овамо не смеш, тамо не иди. У многим манастирима игуманија ујутру даје послушање сестрама и то је правилно. Али код нас је то немогуће, пошто само послушање диктира дневни распоред. На пример, ако сестра ради у правном одељењу, како могу да јој издајем налоге — она има свој распоред и остало. Или Дом трудољубља, и тамо распоред има својих специфичности.
Чиме се руководите приликом одређивања послушања? Да ли се узима у обзир жеља сестре да се бави неким одређеним послом?
Наравно, све се узима у обзир: и таленти, и склоности, и жеља. И то је, узгред речено, један од показатеља нашег времена. Како је било раније добијали смо послушања и обављале га без размишљања. А сад је: „Сестро, где бисте желеле да радите? “Вероватно се данас не може другачије, то многи запажају...
Још и због тога што се код нас редовно одржавају састанци где можемо да размотримо не само насушне проблеме, већ и несугласице, хиреве или увреде — трудимо се да живимо као у породици. Зато што нема ничег горег од псеудоцрквености, окошталости, тврдоглавности. „Опростите“, „благословите“, а човек заправо све мрзи.
Није тајна да је реалан проблем у манастирима одсуство једномислености. Зашто долазе код нас? Зато што обитељ има духовника и нема сукоба између игуманије и духовника, а то је веома важно. Уопште, то је главно. Кад у манастиру почиње подела: неко је за баћушку, а неко је за матушку то је трагедија.
Како то избећи? Ко је за то одговоран?
Сви сносе одговорност. Али пре свега, безусловно, игуманија и духовник.
Да ли сестре могу да Вам се обрате директно ако имају проблема?
Наравно! Код нас је све једноставно, породично. У сваком случају желимо и трудимо се да буде тако.
А како се граде односи између сестара и духовника?
Отац Андреј је у манастиру сваког дана осим четвртка. Са својима не проводи толико времена колико проводи с нама. Зато што осим своје деце која су, истина, већ одрасла, има 111 деце-монахиња. Он нам је као отац.
Једна од сестара је у разговору једном истакла да је отац Андреј и сад већ као монах.
Он има и келију у манастиру. У манастиру служи скоро сваки дан, два дана у току недеље испоеда све сестре и парохијане који стоје у дугим редовима, разговара с „белим“ сестрама, монахињама и парохијанима на подворјима.
„Манастирски весник“
Интервју је водила Христина Пољакоав (29.06.2016)
Наставиће се...
