Особеност у животу верника, црквеног човека, састоји се у томе да он сваки више или мање значајан догађај жели да освешта молитвом. Све своје подухвате, молбе и наде човек приноси Богу. У тренуцима радости узноси Му благодарење, а у тешким тренуцима прибегава Његовом Милосрђу и Љубави. Ова тежња да се Господ и свеци призивају у различитим животним ситуацијама била је узрок за настанак молебана.
Молебаном (или молебним пјенијем) назива се појачано (ванлитургијско) мољење Богу, Пресветој Богородици и свецима неким специјалним поводом, кад верујући моле за милост или благодаре за добра која су им дата (прозбени и благодарствени молебани).
За време молебана Црква освећује, призива Божију благодат на све што игра улогу у човековом животу – радње, догађаје, време и простор. Као повод за служење молебана може послужити почетак неког дела (изградња куће, покретање приватног посла, упис на факултет, почетак путовања), сећање на важан животни тренутак (годишњица брака, имендан), верски догађаји (црквени празници, дани кад се слави спомен на свеце) и много тога другог.
Често се молебани служе и због неповољних животних околности, како друштва у целини (неродица, рат, пожар, техногена катастрофа, епидемија), тако и појединаца (болести, губитак имовине и др.).
Молебан представља појединачно, ванлитургијско богослужење, за разлику, на пример, од проскомидије (која улази у састав литургије) или четрдесет молитава (што представља помињање на проскомидији на четрдесет литургија).
Молебан се може служити или у цркви, или ван ње — у приватним кућама, становима, или чак на улици. За време храмовних слава молебани су често праћени звоњавом звона и литијом.
С тачке гледишта чина молебани представљају скраћено јутрење. Разликују се по одређеним особеностима структуре и трајању. У обични чин молебана улазе 50. псалам, тропари, канон (најчешће се поју само припеви), читање Апостола и Јеванђеља, молитва свецу којем је молебан упућен и понекад читање акатиста.
Такође има молебана на којима се не чита канон (на пример, за Нову годину, за почетак школске године, за војнике, за болеснике), као и оних на којима се не чита Јеванђеље (чин благосиљања војника који иду у рат, чин благосиљања бунара и др.).
По броју учесника молебани се условно могу поделити на:
Благодарствени молебани се упућују само Самом Господу. А прозбени се могу посветити и Богородици и свецима Православне Цркве.
У црквеној пракси постоји традиција да се садржај молби доводи у везу с одређеним иконама Мајке Божије. На пример, молебан пред иконом Богородице „Неиспијна Чаша“ служи се за људе који пате од зависности (од алкохола, дроге и других). Овакво „тематско“ мољење је условљено или историјом настанка или обретења иконе, или предањима о исцељењима и другим чудима, који су с њом повезани. (Често се ови догађаји помињу и у акатистима посвећеним овој или оној икони.) У пракси се дешава следеће: људи који имају исти проблем и сличне молбе окупљају се и узносе једно заједничко мољење (на пример, за избављење њихових најрођенијих од погубне навике). Често се за то одређује један дан у недељи. Други парохијани могу да се придруже овој групи људи који се моле, зато што ће по устаљеној традицији знати за шта се дати молебан служи.
Због тога се по предању и традицији пред иконом „Свецарица“ служе молебани за исцељење од онколошких болести. Управо због тога се икона „Свецарица“ (има чак и домаћих храмова освећених у њену част) врло често налази у онколошким центрима и болницама.
Горе наведено нипошто не значи да човек с истом молбом не може да се обрати Богородици и пред Њеном другом иконом.
Прозбени молебани се врло често посвећују свецима.
Питање поштовања светаца у Православној Цркви је често повезано с извесним заблудама и сујеверјима. Често се срећу представе о томе да су одређени свеци „специјализовани“ за ове или оне молбе, због чега се могу чути питања: „За шта помаже овај или онај светац?“ или „Која молитва овом свецу је најделотворнија?“ Овакве речи представљају оличење сујеверја у различитом степену освешћености.
Православци треба да разумеју да молитве нису заклињања. Свеци су људи који су својим животом и поступцима угодили Господу, који се сад налазе пред Престолом Божијим и моле се за нас и заједно с нама. Кад се у молитви обраћамо овом или оном свецу, ми га молимо да се помоли Богу за нас. Питање: „Којем свецу да се молим за то и то?“ представља испољавање магијске свести које показује несхватање духовног смисла свештених радњи, између осталог, молебана.
Традиција повезаности извесне молбе и животне потребе с одређеним свецима (као и са иконама Мајке Божије) често потиче од садржаја житија светаца, или од предања о чудима која је Господ учинио по њиховим молитвама. Тако, на пример, знамо да су великомученик Пантелејмон и свети бесребрници Козма и Дамјан у време свог земаљског живота били лекари. Управо зато на молебанима упућеним овим свецима, људи моле за исцељење од болести (и не само телесних, већ и духовних). Из житија свете Ксеније Петроградске познато је да је блажена неколико пута пророчански указивала девојкама на њихов будући брачни живот. Зато се светој Ксенији моле за срећан породичан живот. Светом Спиридону Тримитунтском (из чијег житија је познато како је светац помагао многим обичним људима у њиховим свакодневним потребама) моле се за уређење свакодневних послова и стамбених питања.
Најчешће се служе молебани за здравље. Они могу бити упућени Господу, Богородици или свецима.
Светитељ Теофан Затворник одговарајући на молбу једне жене да се помоли за њену болесну кћерку каже да ни молебан, ни проскомидија, ни било каква молитва за здравље неће бити делотворни ако човек који их заказује сам не уздише за свог ближњег: „молебани ће одзвучати, а неће бити молитве за болесницу“.
Молитва се обавља у људском срцу. Зато кад закажемо молебан у храму и сами треба да присуствујемо богослужењу и да заједно са служитељима молимо Господа за исцељење душе и тела нашег ближњег.
Посебна врста молебана — за упокојење — назива се парастос. Парастос се служи трећег, деветог и четрдесетог дана након упокојења, као и поводом годишњице смрти. Такође постоје дани које је Црква одредила за васељенски помен покојника. То су задушнице за време Великог поста, субота месопусне седмице, побусани уторак и субота уочи Духова.
Свећењем водице се у Православљу назива обред призивања Божијег благослова на воду, услед чега вода поприма специјална благодатна својства. Освећена вода се назива „агиазма“ („света вода“).
Освећење воде се символично везује за Крштење Исуса Христа у реци Јордану, кад је освећена сва водена стихија. Осим великог освећења воде постоји и мало, које свој символични извор има у освећењу Силоамске бање од стране анђела, о чему говоре јеванђелисти. Велики део песама у обреду освећења воде упућен је Богородици Која се од искона назива Живоносним Источником. Мало освећење нема прописано време и место: обавља се и у цркви и у приватним кућама, или пак под отвореним небом — на одређене празнике или на молбу парохијана (на пример, за време чина освећења нове куће, стана).
Сваке године се мало освећење воде обавља 1. августа, на дан Проналажења Часног Дрвета Животворног Крста Господњег, као и у четврту среду после Васкрса — на празник Преполовења који означава средину пута између Васкрса и Педесетнице.
У свим храмовима се вода освећује на дане храмовних слава ради кропљења.
Молебан можете наручити у сваком православном храму. За то у цедуљици треба да наведете врсту молебана (благодарствени, за војнике, за почетак школске године) и коме се служи (светитељу Николају, Пресветој Богородици, блаженој Ксенији Петроградској итд.). Затим треба да наведете имена људи за које молите да се свештеници помоле. Имена се наводе у пуном облику, у генитиву (на пример, „За здравље Николаја, Анатолија, Људмиле…“).
Важно! У цедуљицама за молебан могу се наводити само имена хришћана који су крштени у Православној Цркви. Не треба писати имена припадника других вера и конфесија, атеиста, као ни људи који су живот окончали самоубиством.
У нашем манастиру имена за молебан се могу дати преко онлајн-сервиса на нашем сајту.
