За верника је смрт једна од највећих тајни постојања. Представа о њој се кардинално разликује од појмова који постоје у атеистичкој свести. Смрт у хришћанству није антипод живота: она представља треће рођење (Крштење се назива другим) — рођење у вечни живот. Значајно је то што су дани спомена на свеце дани њихове смрти…
За хришћанина смрт не значи крај пута, већ само врата кроз која душе улазе у нови живот — Царство Небеско. И на овом путу који по учењу Цркве води кроз ваздушна митарства, души умрлог је потребна изузетна молитвена подршка живих — родбине, ближњих и целе Саборне Цркве. Управо зато у богослужбеном циклусу постоји мноштво момената посвећених помену мртвих. Парастос је један од њих.
Сама реч парастос (на руском „панихида“) у преводу са старогрчког значи „свеноћно бденије“. Ова служба је настала у древним богослужењима која су први хришћани обављали на гробовима мученика који су пострадали за Христа. У време прогона хришћани су парастосе могли да служе само ноћу кријући се у катакомбама. После ноћног бденија (које се у то време претежно састојало од псалама) сахрањивана су тела мученика.
Данас парастосом називамо посебну службу за покој душе умрлог. Ова служба може бити потпуна (други назив је „парастос“ – од старогрчког „стајање код“) и скраћена (литија). Литија се може служити на гробу или код куће и не мора је служити само свештеник, већ то могу чинити и мирјани.
Парастос почиње да се служи одмах после смрти покојника. По учењу Цркве, кад се човекова душа одвоји од тела, она у одређеном периоду пролази кроз посмртна испитивања (митарства) која одређују њену даљу судбину. Зато јој је у том периоду веома потребна молитвена подршка родбине и целе Цркве.
Парастос се служи на дан смрти, као и трећег, деветог и четрдесетог дана, што има веома дубок духовни смисао. Сматра се да се у току прва два дана душа која је веома везана за тело, налази поред њега или да обилази места која је волела на земљи, где је чинила зла или добра дела. Трећег дана Бог призива душу Себи. Управо зато је врло важно да се молимо за човека трећи дан после смрти.
Парастос се деветог дана служи због девет анђеоских чинова који се стојећи пред Престолом Божијим моле Господу за спасење људских душа. У парастосу деветог дана Црква своје молбе за спасење људске душе придружује анђеоским молитвама.
Четрдесети дан игра веома важну улогу у човековом посмртном путу. Сам број четрдесет се врло често среће у Светом Писму (Христов четрдесетодневни пост у пустињи, Мојсијев пост пре него што је добио заповести од Господа на Синајској гори и др.) и представља символ пуноће, а у овом случају — символ потпуног завршетка земаљског пута. Сматра се да душа коначно напушта овај свет управо четрдесетог дана, након што се над њом обави претходни суд, који одређује место њеног боравка до Другог доласка.
Парастоси се такође обично служе на годишњицу смрти, на рођендан или имендан покојника. Тако показујемо нашим ближњима да је сећање на њих живо у нашим срцима.
Парастос може да се служи код куће, поред ковчега покојника или на гробљу, али се најчешће служи у цркви — обично после литургије. Главни садржај молитава представља молба за опроштај грехова. По учењу Цркве саме душе покојника више не могу да моле за опроштај, али су искрене молитве живих врло важне за њихово спасење.
У свакодневном говору често имамо прилике да чујемо синтагму „грађански парастос“ (комеморација). Овај појам нема ништа заједничко с црквеним обредом и представља световну церемонију опроштаја с покојником.
Осим појединачног помена покојника који се служи у цркви на молбу чланова породице и ближњих, постоји и свеопшти (васељенски) црквени помен који се служи у дане које је Црква специјално одредила и који се називају задушнице. У дане свеопштег помена Црква може да се помоли за све „от вјека преставлшихсја“ (односно, за све људе који су икад умрли), као и за хришћане који су умрли изненада и нису добили подршку у чину опела.
Субота уочи Поклада или месопусна. У недељу после тога Црква се сећа Страшног суда и зато се појачано моли за милост Божију према свим покојницима;
Субота уочи празника Тројице. Силазак Светог Духа којем је посвећена Тројица, представља символ искупљења људских грехова и улива наду у спасење свим покојника;
Митровданске задушнице су уведене у част рођендана светог благоверног кнеза Димитрија Донског. Познато је да је кнез тог дана често помињао све војнике који су погинули у Куликовској бици.
Уторак Томине недеље (побусани) је време кад се покојници изузетно свечано помињу. Тог дана живи долазе на гробове како би поделили с њима радост Христовог Васкрсења. У побусани уторак се једе жито које представља символ јединства у Христу. Мед представља духовну сласт, а пшеница васкрсење после смрти);
По својој структури парастос је близак чину опела, изузев неколико молитва. У току њега читају се 50. и 90. псалам, јектенија за покој душе, канон за покој душе, „Вјечнаја памјат…“ и друге молитве за покој душе. Ако је припремљено кољиво, свештеник га благосиља после читања молитве „Оче наш“.
Парастос који се служи у току Светле седмице има извесне особености. На том парастосу се поју тропар Васкрса, васкршњи канон и васкршње стихире.
Парастос за покојника се може наручити у сваком православном храму. За то треба да дате цедуљицу с именом човека за којег молите да се свештеник помоли. Име треба написати у пуном облику и у генитиву (за упокојење кога?).
