Проскомидија

31 January 2022

Шта је проскомидија?

„Проскомидија“ је као и многе друге речи из црквене употребе дошла из грчког језика и у преводу значи „приношење“. Овај појам је повезан с тим што су у првим вековима хришћанства чланови заједнице доносили у храм све што је потребно за обављање богослужења. Данас се такође сачувао обичај приношења, али у другом облику: ми купујемо свеће, дајемо прилоге за храм, од којих се набавља све што је потребно за Евхаристију.

Проскомидија представља уводни, припремни део од којег почиње Света литургија. Она се служи у олтару кад се чита трећи и шести час.

Чинопоследовање проскомидије је повезано са сећањем на два важна догађаја и јеванђељске историје— Христово Рођење и Његову смрт на Крсту. Осим тога, управо у току проскомидије се помињу сви чланови Цркве (живи и мртви), а такође се врши припрема за главну тајну у Православљу — Евхаристију.

Кад се проскомидија не служи

Пре свега, у данима кад се не служи сама литургија. Они углавном падајуу време Великог поста и у припремне недеље.

Осим тога, проскомидија се не служи пре Литургије Пређеосвећених Дарова:

  • средом и петком у току првих шест недеља Великог поста;
  • у уторак и четвртак пете недеље;
  • у прва три дана Велике недеље;
  • у понедељак, уторак и четвртак од друге недеље поста уколико у ове дане падају полијелејне службе.

Свештени предмети и њихово значење

Свештени предмети који се користе за време богослужења имају дубоко символичан значај. Ови предмети се пре службе стављају на жртвеник у олтару, где се обавља проскомидија.

Међу богослужбеним предметима посебан значај имају следећи:

  • чаша или путир символизује саму Христову жртву;
  • дискос (мала посуда на подметачу) представља символ пећине у којој се Младенац родио, као и Голготу;
  • нож је копље којим је војник пробо Христова ребра;
  • звездица (две укрштене металне траке) — витлејемску звезда и крст;
  • покровци (крстообразно везени покрови) — пелене рођења и погребења, као и плаштаницу.

Хлеб, вино и вода

Поред свих описаних предмета на жртвеник се стављају хлеб (просфора — у преводу са грчког „приношење“) као и посуде с вином и водом. По традицији, за богослужење се користи квасни хлеб (умешен на квасу или квасцу), зато што је Сам Господ ученицима управо овакав хлеб дао на Тајној вечери.

Вино које се употребљава на проскомидији такође треба да испуни одређене захтеве: треба да буде црно, направљено од грожђа и без икаквих додатака и примеса.

Вода којом се раствара вино треба да буде свежа и чиста.

Како се обавља проскомидија

Међу члановима раних хришћанских заједница владао је обичај да се окупе извесно време пре почетка богослужења и да чекају предстојатеља. Данас је пракса другачија: обично свештеник долази први, облачи се у олтару и почиње богослужење. „С дочеком“ се служе само архијерејске службе.

Обукавши богослужбену одећу свештеник изговара возглас: „Благословен Бог наш…“ (и овај возглас истовремено представља сигнал за читање часова) и почиње да врши проскомидију.

У пракси Руске Православне Цркве за проскомидију се користи пет великих просфора (у сећање на чуда кад се пет хиљада људи наситило од пет хлебова). По облику треба да имају два дела, што символизира две природе Исуса Христа — Богочовека.

Једна просфора (назива се просфора агнеца) у горњем делу има приказ круга са уписаним крстом и словима (скраћена грчка реченица „Исус Христос побеђује“). Од ове просфоре се исеца четвороугаони комад — агнец — и ставља на дискос. Све молитве и радње које се обављају с просфором агнеца символично су повезане са судом и смрћу Господа на Крсту.

Друга велика просфора је посвећена Богородици. Из ње јереј вади једну велику честицу у част Дјеве Марије и ставља је поред агнеца — у знак тога да Мајка Божија у Царству Божијем седи са Христове десне стране.

Из треће просфоре свештеник вади девет честица помињући различите чинове светаца: Јована Претечу, светитеље, мученике, пророке, бесребренике, прародитеље Јоакима и Ану, као и свеце који се највише поштују у овом граду или земљи, или оне чији се спомен врши тог дана. Последња честица из треће просфоре вади се за писце чинопоследовања литургије — светог Василија Великог и Јована Златоустог. Свих девет честица се ставља с леве стране агнеца по острого одређеном редоследу.

Из четврте и пете просфоре (као и из оних које донесу парохијани) ваде се честице за живе и за мртве, притом се помињу поглавар Цркве, црквене и световне власти, као и они чија су имена наведена на цедуљама које дају парохијани.

Преко свих честица поређаних на дискосу ради чувања поретка ставља се звездица. Дискос и Путир се покривају двама мањим покровцима и једним већим који се зове воздух. По завршетку Евхаристије у Путир се стављају све честице просфора, што такође представља дубоко символичан моменат.

Кад се заврше радње с просфорама ђакон с кадионицом обилази храм по периметру заустављајући се и клањајући се пред иконама и парохијанима. Завршивши кађење ђакон стаје пред престо поред свештеника и изговара: „Времја сотворити Господеви.“ Ове речи значе да је наступио тренутак кад су се завршиле све људске радње и кад је дошло време да Сам Бог делује кроз свештенослужитеље.

Како дати име за проскомидију

Постоје одређена правила за давање имена за проскомидију.

1) Одвојено се дају цедуљице са именима за живе и умрле. У храму се обично могу наћи специјално припремљени листићи и преостаје нам само да упишемо имена. Међутим, списак имена можемо направити и раније написавши у горњем делу цедуље одговарајући натпис — „За здравље“ или „За покој душе“.

2) Важно је да се на цедуљицама за проскомидију наводе само имена православних хришћана. Често овај услов представља узрок неразумевања и вређања за људе који не воде активан црквени живот. Али треба имати у виду да забрана писања имена католика, будиста, муслимана или неверујућих људи нипошто није повезана с тим да се они сматрају недостојнима. Ради се о томе што за време проскомидије људи за које се ваде честице постају учесници у тајни. Али ако нису чланови Православне Цркве, не могу учествовати у тајнама Евхаристије.

3) Забрањено је писати имена самоубица. По православном учењу самоубице су људи који су се сами одвојили од тела Цркве, зато се за њих не ваде честице из просфора (као што се не врши опело). Има одређених изузетака од овог правила о којима се треба детаљно распитати код свештеника. Осим тога, забрана давања одређених имена за помен нипошто не значи да не можемо да се молимо за ове људе у храму или у домаћој молитви.

4) Што се тиче формалне стране имена православних хришћана треба уписивати у пуном облику (на пример, Надежде, а не Нађе) у генитиву (за здравље кога? — Николаја, Нине, детета Олге). Овакав захтев не представља догматско питање, већ се ради о томе да је тако згодније. За време проскомидије свештеник наводи на стотине мушких и женских имена и да бисмо му олакшали задатак имена уписујемо у облику у којем треба да их изговори — у генитиву.

Закључак

Проскомидија је припремна етапа литургијског циклуса, али она изазива велики трепет и тајанствена је. У току ње одвија се помен свих живих и покојних чланова Цркве, а такође се врши припрема за Причешће. Дајући имена својих ближњих за помен на проскомидији омогућавамо им да учествују у Светој литургији заједно са свим присутнима у храму.

Views 1890
Рейтинг: 0/5 - 0 голосов
1 месяц назад
Danica
Danica, vesna
Читајте и
Слични чланци
Комментировать