Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.
Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.
Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“ Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“
Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).
Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.
Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.
Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“
На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.
Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?
Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.
Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).
Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.
Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?
Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.
Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.
Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“
Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“
Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.
Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.
Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“
