Марија Баврлић
7 лет назад
ОНА НИЈЕ ИМАЛА ВРЕМЕНА ДА ТРАЖИ ОПРОШТАЈ
Наталија Климова
Аљона је уморно села на софу, стављајући на сточић за кафу чашу врућег чаја, и укључила је телевизор. За већину људи вече је време одмора, време када можете да урадите кућне послове и да прикупите снагу пред предстојеће радне подвиге. Донедавно, тако је живела и Аљона, док се није догодила невоља – изненада, умрла је њена мама.
Како је сумрак својим дахом обавијао град, тако је девојку спопадала паника. Није знала куд да побегне од својих мисли и горких искустава. Лишено уобичајене дневне вреве, вече је донело неподношљиве патње.
Мама је имала само 45 година. Била је тако лепа и весела!
Пуна четири месеца после сахране Аљона је живела као у паклу. Морала је да се обуздава да не би на сав глас вриштала: „Мама, како да измолим од тебе опроштај?!“
Наизглед, обична свађа. Мама јој је за рођендан поклонила леп сервис. Аљона је хтела путовање на море, што је и наговештавала у последње време. Није могла да скрије незадовољство поклоном, и родитељи су отишли кући увређени неблагодарношћу ћерке.
Аљона маму више није видела. Недељу дана нису разговарале једна са другом, јер Аљона, иако ју је било срамота, није хтела прва да позове. А онда је дошао отац и рекао да маме више нема – однео ју је инфаркт.
– Где је однео?! – Девојци је било веома лоше, јер није знала где је њена драга мама, и како да је дозове, да затражи опроштај.
Са оцем није желела да разговара. Он је био сведок те грозне свађе. Девојци се чинило да је он, без обзира на бригу и пажњу према њој, осуђује и криви за смрт своје вољене супруге.
Постепено, дан за даном, недељу за недељом, Аљона је саградила око себе ограду кроз коју није било могуће продрети. Остала је сама са својом тугом.
На послу, видевши њено стање, дали су јој одмор. Али прошло је време предвиђено за одмор од месец дана, и девојка се вратила у предузеће у још горем стању него што је било, – могла је да заплаче у било ком тренутку, одговарала је непримерено, јер је мислила само о једном: где је сада мама и како да јој се извини.
Надређени су јој опрезно наговестили да јој је потребна стручна помоћ, и да је останак на радном месту, у таквом стању, неприхватљиво. Аљона је наговештај схватила и написала је изјаву о одласку с посла.
Тако се нашла у животном ћорсокаку: није имала посао, није имала комуникацију са људима; такође, није имала веру у будућност. Девојка је већ почела да размишља о томе да је крајње време да се обрати лекару за помоћ, али је и даље оклевала, пошто је знала да њена бол потиче отуд што нема одговор на питање које мучи њену душу, а није се надала да ће га наћи код лекара.
У животу се понекад дешава: човек тражи Бога, и веома дуго Га не налази. Срце се цепа од бола, избор вере и избор животног пута доноси страдања, размишљања и сумње. Бог, видевши нашу жељу да Га следимо, наравно, подстиче, и, пре или касније, човек се нађе на уском путу који води ка спасењу. Али, дешава се и друкчије. Човек не тражи Бога, не осећа потребу за Њим, а Он пројављује чудо великог милосрђа и Сам се открива (човеку). Ништа не тражећи заузврат, ни на шта не приморавајући, Он нам само брише сузе и чисти срце од окова патње. Управо тако се догодило и са Аљоном. Још једном је дошла на мајчин гроб и, пролазећи поред црквице, помислила – зашто не бих ушла.
Није намеравала да упали свеће, а шта уопште треба да се ради, није знала.
Само је стајала усред празног храма и – вратила се у живот! Изненада, неочекивано, до њене душе пробила се мисао: Живот је бескрајан! Мама је жива! Њена душа није могла да нестане, она наставља да постоји. Више никаквих мисли није било, само тишина храма и једва приметан мирис тамјана.
Аљона је стајала непомично. Први пут за више месеци после смрти своје маме, а можда и у целом свом животу, она је осетила да је заиста жива.
Уплашила се да ће то осећање нестати кад прекорачи праг храма и изиђе на улицу. Али, то се није догодило. Ватра невидљивог света сад је горела у њој, не дозвољавајући јој да падне у очајање.
Дошавши на мајчин гроб, девојка је пажљиво, чак свечано, ставила на себе крсно знамење, што раније никад није радила. Дотеравши цвеће које су рођаци донели, насмешила се и прошапутала: „Сада знам...“
Утешила се намучена душа која није знала како да добије мамин опроштај.
Покајање и живот са Богом – једини је пут којим се задобија очишћење душе. После прве исповести, на којој је Аљона говорила о свом болу и затражила опроштај од Бога зато што је увредила маму, бол је нестала из њеног срца.
Сада је знала како да изрази љубав својој драгој мамици, која је већ завршила свој земаљски живот – молитвом, узнесеном Творцу, и својим хришћанским животом.
Почела је да живи заједно са оцем, тешећи се међусобно и подржавајући једно друго у свему. Подстакнут примером кћерке и задивљујућим променама које су се, преконоћ, догодиле са Аљоном, тата је, такође, почео да тражи Бога.
„Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер савки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Матеј, 7: 7–8).
https://www.facebook.com/sv.petarifevronija/posts/196927560942312
