Једном је мој духовник отац Николај Гурјанов рекао следеће: „Ево, иде човек кроз шуму. И због доконости откине неки лист, сломи грану.“ Тек онако, зато што га сврбе руке. Али човек који цени лепоту и све живо ништа неће откидати, уништавати и кварити.
Свет који у злу лежи је после пада у грех изгубио првосаздану лепоту. Као човек који иде по земљи и оставља пустињу иза себе. На свету је у праву онај ко је јачи. Чему свет учи нашу децу? Ако си јак, ти си јунак. Претуци све и бићеш шампион. И овај закон је постао еталон живота данашњег човечанства.
Око нас је видљиви и невидљиви свет. Међутим, ми смо изгубили невидљиви, духовни свет, као што смо изгубили чистоту срца. И уместо њега се задовољавамо илузијама. Нетремице пратимо вести из целог света. И многи верују у то да се на другим местима живи боље и богатије. Наш свет нас храни забавама и задовољствима стварајући у нама илузију среће. Али немојмо се варати: илузије су тренутне. Оне се расејавају као дим остављајући у нашим душама несрећу и незадовољство.
Илузије су оружје нашег непријатеља у духовној борби. Његове снаге желе да свако од нас живи сам за себе. Да људи престану да заснивају породице, да престану да се воле. Да свако живи ради свог желуца, ради похота свог тела.
Али ми смо дошли у храм. Нисмо дошли да бисмо умирили нервни систем или да бисмо размислили како да живимо убудуће. Дошли смо да бисмо се поново родили. Да бисмо поново стекли невидљиви духовни свет. Не видимо да су поред нас сад наши анђели. Али знамо да они постоје. Не видимо свеце својим очима. Али дате су нам иконе. И схватамо да сад храм није пун само људи, већ и анђела, и светаца.
Да бисмо ушли у нови живот, у духовни живот, треба да не грешимо. Треба да очистимо свој ум и срце од сваке прљавштине и нечистоте. И само за то је човеку дато седамдесет, осамдесет година. Неко може да проживи и сто година, и сто двадесет – слава Богу. Али свеједно неће дуже живети. И у овом кратком времену треба да се родимо, да се васпитамо и да победимо овај свет с његовим саблазнима, с његовим греховима и неистином.
У том смислу смо ми врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И на данашњи велики празник Крстовдан немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.
Вољени моји! Држите се и не заборавите да ђаво нема никакву власт над нама. Терајте га и на бојте се. Бојте се само да не увредите свог ближњег. Зато што кроз ближњег служимо самом Богу. Будите пажљиви према свом унутрашњем животу. „Сестра моја, брат мој – то је мој живот“ – тако гласи наша животна формула. Имајте је на уму.
Нека би вам свима Господ помогао.
Протојереј Андреј Лемешонок
