Долазак у манастир је свесни избор сваке сестре.
Оне прихватају монаштво како би спознале своје грехове, кајале се за њих и посветиле своје животе служењу Богу. Оне не постају отшелници који увек гледају у земљу и никад не разговарају ни са ким. Као што је написао отац Јован (Крестјанкин) данашњи монаси и монахиње не могу да се повуку из света кад је толиким људима потребна помоћ како би учврстили свој дух.
Манастир Свете Јелисавете се родио међу болницама с великим бројем пацијената којима су биле потребне љубав и књига. Ми не можемо да замислимо себе одвојено од људи. Људи пружају руке према нама, зато морамо да их загрлимо. Служећи другима и ми добијамо милост од Бога. Наше социјално служење представља израз наше љубави и самилости за ближње. Ми се у свом деловању руководимо старом пословицом: „Немој се бринути за олују која грми, већ за сузу потребитог.“
Наша пажња је усмерена на децу и одрасле особе с менталним поремећајима којима су потребни стална нега и пажња; болничке пацијенте, људе који пате од зависности од алкохола и дрога и на њихове породице, као и на бескућнике и угрожене људе.
Манастирске сестре живот проводе у послушању. Послушање је добровољно одрицање од гордости – бескрвна жртва које сестре приносе на Божји олтар. Оно се гради на поверењу према другој сестри, настојатељици и духовном оцу. Овде није реч о строгој дисциплини, већ пре о жудњи да се Божја воља испуни у сваком аспекту живота.
Свака сестра пролази кроз тешке тренутке. Наша недељна манастирска окупљања представљају велики извор охрабрења за сваку од њих. Она стварају осећај заједништва и јединства циља из којег се рађа спасење. То је наш начин да решимо своје спорове, несугласице и увреде као чланови породице. Имају велики значај у нашој борби против лицемерја, остварењу промена и одстрањивању лоших навика у нашим редовима. За нас она су слична окупљању око Чаше.
Сестре су оставиле своје куће, своје породице, материјална добра и почасти. Уместо тога стекле су Божју љубав као суштинску сврху манастирског живота. Одсецајући своју вољу и борећи се против грешних протеста и чамотиње, сестре се мењају док се на крају не роди нова личност, Христова следбеница, монахиња.
