„ПОЈАТИ БОГУ“ СВЕТЛО ВЕЧЕ СА МОНАХИЊОМ ЈУЛИЈАНОМ (ДЕНИСОВОМ) – ЧЕТВРТИ ДЕО

Л. Горскаја: Узгред, смем ли да Вас прекинем? Гласови – то је осам основних црквених гласова, то су стандардни мотиви, мелодије?

Монахиња Јулијана Денисова: Желите да у наш разговор унесете и малу лекцију?

Л. Горскаја: Да, већ недељама. Хтела сам да питам: они су у Белорусији исти као и код нас или се разликују?

Монахиња Јулијана Денисова: Знате, то је веома опширна тема, да бих могла сада пола сата о томе да вам говорим.

Л. Горскаја: Да, не? (смеје се)

Монахиња Јулијана Денисова: Па, могу да кажем, ако сада тако схематично и грубо прихватимо тако назване петербуршке гласове и московске гласове. И код нас су у неким храмовима петербуршки, а у неким московски, чини ми се да у духовним школама уче московске гласове. У нашем манастиру појемо валаамским напевом и гласови су у том случају валаамски. Постоје разне традиције. Смисао исказан Јованом Дамаскином у том осмогласју, које је тада било прихваћено, у том времену, остаје такав. А напева има много.

А. Пичугин: Хајде да од речи „напеви“ пређемо ка химнама. Колико видим, имамо „Кондак акатиста Андреју Првозваном“, он сада емитује, јесам ли у праву?

Л. Горскаја: А шта је то „Кондак акатиста“?

А. Пичугин: Ох, Јелисавета! То је питање матушки!

Л. Горскаја: Па, желим да објасним све речи које некоме могу бити непознате. Колико ја знам, Кондак – је кратка молитвена химна светитељу или празнику.

Монахиња Јулијана Денисова: Да. Али, Кондак акатиста... Акатист има много кондака. Акатист је мала служба, веома лепа - то није света Литургија, није вечерње богослужење, није свеноћно бдење - које човек може читати и код куће. Због тога народ много воли да чита акатисте, зато што их је могуће читати без присуства свештеника.

А. Пичугин: То није самостална служба, она се касније оформила у том виду у којем је данас -  почетком двадесетог века.

Монахиња Јулијана Денисова: Грешите. Први...

А. Пичугин: Ми смо одувек имали акатист – Богородичин, главни.

Монахиња Јулијана Денисова: О знате! Тачно! Да. То сам и хтела да нагласим.

А. Пичугин: А многообразност акатиста се развијала вековима и коначно формирала почетком двадесетог века.

Монахиња Јулијана Денисова: И у деветнаестом веку је било много акатиста.

А. Пичугин: Да, зато што су много волели да пишу акатисте у пољима, било где, док пију чај, по лепом дану на летњој веранди...

Л. Горскаја: Другим речима, у многим погледима то је народна форма богослужења?

Монахиња Јулијана Денисова: Да, може се тако рећи. Они су, наравно, свим нашим свештеноначалницима требали бити озакоњени, канонизовани и...

А. Пичугин: ... одобрени.

Монахиња Јулијана Денисова: ... освећени, одобрени, да.

А. Пичугин: И тако, Кондак акатиста Андреју Првозваноме је тренутно у програму „Светле вечери“ са монахињом Јулијаном Денисовом. И опет, музички аранжман је Ваш?

Монахиња Јулијана Денисова: Не, то је ауторска химна. Објаснићу Вам у чему је разлика између аранжмана и ауторске химне. У ауторској песми су све ноте – моје, а у аранжману је у питању обрада или хармонизација (постоје разни термини); горњи глас није мој, а све остале ноте су од особе која обрађује и хармонизује ствар. Зато што хор – по вертикали и истовремено, у једном временском размаку испушта много гласова – четири или више. Те гласове „четири или више“ је потребно дописати. А мелодија је, допустићете ми, Знаменог напева, традиционална.

А. Пичугин: Послушајмо!

Монахиња Јулијана Денисова: Послушајмо!

(Звуци Кондака акатиста Андреју Првозваном)

А. Пичугин: Поново смо у студију и настављамо са програмом „Светле вечери“ на радију „Вера“. Данас је код нас у гостима монахиња Јулијана Денисова, диригент хора женског манастира свете Јелисавете у Минску. Дошли смо до последњег дела програма. Оно о чему нисмо дискутовали, а вероватно је и најважније, је то да сте пред емитовањем употребили термин као што је „држава у држави“, мислећи на манастир, а ја сам сада ушао на сајт www.obitel-minsk.ru, званични сајт манастира свете Јелисавете – овде се налази велики број савршених разноликих рукотворина и делатности којима се Ваш манастир бави. Прво што запада за очи јесте секција – борбе руку о руку (женски манастир!), затим студио класичног плеса. Овде, једноставно не видим већину.

Монахиња Јулијана Денисова: То су вероватно материјали са врха, на траци.

А. Пичугин: Да, материјали са врха. Због тога, кажите нам, молим Вас, како се испоставило да женски манастир... Чини ми се да је за већину слушалаца манастир – пост, молитва, из храма у келију, из келије у храм. А овде имамо –„ студио класичног плеса, старија група“.

Монахиња Јулијана Денисова: А то сте Ви ушли на Васкршњу школу. То уопште није манастир. (Смеје се)

А. Пичугин: Не, ја разумем, да се монахиње не баве класичним плесом, али свеједно – то је делатност при манастиру.

Л. Горскаја: Добро, извините, ево објаве на сајту манастира: „Изложбено одељење спроводи конкурс за посао за аниматора на фестивалу Православне културе „Кладез“. Мислите на ову разноликост, да?

Монахиња Јулијана Денисова: Да. Објаснићу. Постоји много различитих манастира. Они су и раније били различити, само смо ми мало о њима знали и спровели разне активности. И данас постоје манастири затвореног типа. Као што сте Ви рекли „пост, молитва, келија“. И то је добро и исправно.

Али постоје и други типови манастира – социјално оријентисани. У њих спада наш манастир. Ми смо изникли из заједнице сестара, како сам већ говорила, белих сестара. Оне су и дан данас код нас. Ми смо се, такорећи „излегли“ из њих, као пиле из белог јајета. Манастир данас представља такву заједницу, у којима је неколико стотина „белих сестара“ – ја чак ни не знам, изгубила сам број.

Л. Горскаја: То је заиста много.

Монахиња Јулијана Денисова: Сестаре милосрђа. Ту су и клиника, психијатријска болница, са којом се граничимо, и са којом смо у заједници и од које је и почело наше служење, тамо има више од две хиљаде смештаја. То је једна од највећих психијатријских болница у Европи.

Плус, ту је интернат за одрасле, интернат за децу ометене у развоју. Одељење за туберкулозу, центри за рехабилитацију деце и много чега другог. Огромно подворје манастира (метох) је изникло такође приликом изградње манастира, зато што су људи почели да долазе, изишавши из затвора, а без места пребивалишта – то су они који су изгубили све. Они долазе у манастир и како да им не помогнете? У почетку су их селили у неке вагоне у окружењу манастира, а онда, 35 километара од Минска су изградили подворје – његова изградња је исто тако, започета од некаквих штала, а сада је то мали град, који се зове Лисаја Гора.

А. Пичугин: Знам за то место.

Л. Горскаја: Алексеј... (Смеје се)

Монахиња Јулијана Денисова: Узгред, највиша тачка у Белорусији је Лисаја Гора.

А. Пичугин: Ја просто волим Белорусију. Шта ћу, отворено то изјављујем.

Л. Горскаја: Некада ми се чини да ти познајеш сва места у свету.

А. Пичугин: Да, нисам био ниједном на Амазону.

Монахиња Јулијана Денисова: Тамо живи готово 200 људи зависника од алкохла и наркотика, са којима наш манастир сарађује. Тамо руководи шест монахиња. Ја тамо руководим уметничке самосталне активности – имамо ансамбл „Подворска браћа“, зато што им је потребан такав живот. Иначе неће моћи да се врате у друштво.

И то се зове „социјална делатност“. Иако, заправо језгро манастира чини 110 монахиња. Но, нису све оне монахиње, у вољеном манастиру има разних опредељења: искушеница, инокиња, монахиња. Али све укупно 110 монаштвујућих, можда нас је и мало више. То је по бројности највећи манастир у Белорусији и једниствен је у Минску. А изникао је од нуле, на пустом месту. Како бих вам рекла...

А. Пичугин: Јединствени женски, да?

Монахиња Јулијана Денисова: Јединствени уопште.

А. Пичугин: А мушки манастир не постоји?

Монахиња Јулијана Денисова: У Минску не.

А. Пичугин: А-а, тачно, зато што су се мински семинари налазили до недавно у Жировици - то је мушки манастир.

Монахиња Јулијана Денисова: У Жировици. Данас је она у Минску.

Л. Горскаја: По мом мишљењу у питању је случај без икаквог преседана – да у наше време, на пустом месту изникне манастир, и још тако велики! Има ли још таквих манастира?

Монахиња Јулијана Денисова: Лично, не знам.

Л. Горскаја: Ни мени такође нису познати.

Монахиња Јулијана Денисова: Чини ми се да је овде све дело личности. Зато што је манастир изникао у окружењу баћушке, протојереја, оца Андреја Лемешонока, коме Бог на неки начин даје љубав. И због тога сви хрле у манастир. И он је човек изузетно стваралачког карактера. Овде се окупљају не само људи, него ствараоци. Имамо 40 радионица. Шта ће нам оне? Зато што, су испрва, оне основане да би људи који су изашли из присијахтријских клиника имали посао – ко би њих запослио? А треба живети. Организовали смо шивачку радионицу. Одмах потом се отворила радионица иконописа, зато што смо саградили храм којег је требало осликати. Уметници – баћушкина чеда, млади са Академије уметности су постали иконописци, и данас имамо једну од највећих иконописачких и мозаичких школа у манастиру. И уопште све, што се код нас формира, веома брзо постаје општепознато.

Иста је ствар  и са студијом анимације. Да, имали смо и свој видео студио, који се потом трансформисао у сајт. То је веома велики сајт – имају и велико особље и организују много снимања. То је аудиостудио. На пример, имам послушање, поред хора и поред тога што сам диригент, што спроводим певања, писања, занимам се и монтажом, снимањем. Ево јуче до 9 часова увече смо снимали нови диск.

интервју (28.05.2016)

15.10.2019

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

НАСТУП ХОРА СВ. САВЕ У БЕЛОРУСКОЈ ДРЖАВНОЈ ФИЛАРМОНИЈИ Хор Храма Светог Саве основан је у августу 2018. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског господина Стефана.
ДУХОВНИ МЕД Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба…
БЛИСКА СРБИЈА У СРЦУ МИНСКА У суботу 19. октобра на Фестивалу Државнији Глас, у храму посвећеној Икони Мајке Божије Владарке (Державне), који је уједно и највећи…

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать