МАРКО ОБРАДОВИЋ: „СВАКИ ПРВИ ПОСТИГНУТ ГОЛ ПОСВЕЋУЈЕМ СВОЈОЈ ПОРОДИЦИ“

Не тако ретко, на манастирским службама је могуће срести и српског фудбалера, Марка Обрадовића. Увек је окружен породицом, супругом Сунчицом и кћеркама, Николином и Софијом. Увек је интересантно сазнати нешто више о људима са којима заједно посећујеш храм и због тога смо разговарали са Марком о његовом односу према вери и о томе како се он суочава са поразима и о срцу, које симболично показује након сваког постигнутог гола.

„Своју фудбалску каријеру, Марко Обрадовић је започео играјући у Србији и Црној Гори. Једно време је живео у Белгији, провевши неколико успешних година играјући у клубу „Еипен“, након чега је уследио нов уговор и његов нов ангажман у клубу „Бусу Дур Боринаж“. Затим је играо за босански клуб „Радник“, шест месеци је провео играјући у Казахстану за „Актоб“, а пут га је потом одвео и до „Јенисеја“, клуба којем је донео пласман на Руску Премијер- лигу. Последњих пола године игра на позицији центрофора за клуб „Торпедо- БелАЗ“.“ (превод поред фотографије)

- Марко, кажите нам како сте сазнали за наш манастир?

- У Босни и Херцеговини, у манастиру Ловница, живи наш духовник. Игуманија тог манастира, монахиња Јована, познаје монахињу Магдалину из вашег манастира. Замолила ју је, да нам омогући, да док смо овде, будемо на духовном путу.

Постао сам црквен човек захваљујући жени. Заједно смо девет година, а осам година смо у браку. Тренутно нисам у могућности да сваку недељу проводим у цркви, на Литургији и да се причешћујем. Разлог за то јесу фудбалске утакмице које се одржавају суботом, а некада и недељом, супруга у последње време има много обавеза око деце, недавно смо добили још једно дете. Међутим, кад год постоји могућност радо долазим у ваш храм на богослужења.

Искрено говорећи, људи се данас не понашају у складу са вером коју исповедају. Оно што је мени лично најважније је то да је човек добар, честит, па нека је и муслиман. Док сам био капитен у мом клубу, у Босни, сваки други играч је био муслиманске вероисповести. Са њима сам играо четири и по године и могу слободно рећи да је тамо било много добрих људи. Овде, у Белорусији има такође много добрих људи. Најважније је међусобно поштовање! Чак је, ако погледамо историју, бивало тако да смо сви ми расли и били одгајивани у различитим културама, различитим религијама што значи да неке вредности и ставови могу бити слични.

- Став према фудбалу у црквеном окружењу је двосмислен. Верује се да је то коцка која жели очарати све већи број људи.

- То је веома сложено питање. Многи мисле да је лепо играти фудбал, а у ствари то представља само стрес. Од сваке игре зависи опстанак! Фудбал је тежак и уман спорт у којем целог себе уносиш током игре, и многи људи то не схватају... Моји ближњи, као што је то моја супрута, све знају и схватају. Но, оно што је најважније након сваке завршене игре је – бити искрен према самом себи. То значи да треба погледати себе у очи и рећи јесте ли и колико максимално уложили у игру.

- Супруга и кћерке прате Ваше резултате? Гледају фудбал?

- Наравно да гледају, обавезно! Раније су фудбалске утакмице пратиле са стадиона, а сада, пошто утакмице почињу углавном у каснијим вечерњим сатима, прате са телевизије. Наравно, и сви они брину, то је просто наш живот... Све што имамо је фудбал. Сваки први постигнут гол посвећујем породици. Срце које показујем на утакмицама, након постигнутих голова је упућено свим мојим фановима, а на првом месту, мојој породици!

- Како је настао тај обичај?

- За време мог ангажовања у Белгији имао сам обичај да на терену показујем срце супрузи. То је за мене био тежак период и мислио сам да ћу престати да се бавим фудбалом. Наставио сам да играм захваљујући подршци своје супруге. Замолила ме је да не напуштам фудбал, и ја то много ценим.

Знате, име Сунчица, значи мало сунце. Она за мене то и јесте. Није лако бити супруга фудбалера. Имамо много утакмица и тренинга, много времена проводимо ван куће. Каријера професионалног спортисте је врло комплиована, а све потешкоће на том путу решавамо заједно, жена и ја. Она ми помаже да пронађем прави одговор у тренутку недоумице, чак и ако то није конкретно неки спортски савет или одговор, просто, она буде ту за мене, саслуша ме. Она је и моја жена и пријатељ и психолог, све, све све.

- Шта мислите, да ли сте током протеклих шест месеци у белоруском фудбалу успели да постигнете оно очекивано?

- Да, наравно. Моја достигнућа су видљива. За све ово време сам имао 3 одсуства, а правила у фудбалу су таква, да уколико одсуствујете 10 дана, нисте више у првој постави, макар били и капитен и морате додатно да се трудите не бисте ли поново били у првој постави. Док сам играо у Босни могао сам да прескачем и по неколико тренинга, и и даље сам био у улози капитена у првој постави. Овде, у источноевропском фудбалу важе друга правила.

Ове сезоне сам пропустио три утакмице, а у 13 одиграних утакмица сам постигао 5 голова. Задовољан сам, иако сам, искрено речено могао и боље да играм. Свестан сам својих достигнућа. Док играте у тиму не можете да посматрате само себе, важан је узајамни рад свих играча како би тим могао да функционише. Ако водим рачуна само о томе да постигнем гол, не обазирући се на друге, тада ни ја сам нећу моћи добро да играм ни ја, а ни мој тим. У фудбалу је као у животу – колико дајеш толико ти се и враћа.

- Период Вашег ангажовања у Руској фудбалској репрезентацији је обележен великим бројем објављиваних фотографија, Ваших са фановима. Ко је био Ваш омиљени фудбалски играч у детињству?

- Омиљени играч ми је био Дидиер Дрогба, нападач „Челсија“. Моћан играч! У Русији сам се много фотографисао, зато што су фанови тамо били најактивнији. Слава Богу, где год да сам играо људи су ме волели, а највећи показатељ успеха је било то што су ме препознавали на улицама.

- Какви су фанови овде, у Белорусији?

- Такође активни. Клуб „Торпедо- БелАЗ“ има огроман потенцијал. Имамо 1000- 1500 верних фанова који долазе на све утакмице. Наравно, волели бисмо да их је више, и наш клуб има велику перспективу, али за тако нешто је потребно имати и добар стадион. Много тога зависи и од резултата, као и од позиције клуба у лиги. Тренутно је на свим утакмицама клуба „Динамо“, испуњен стадион.

- Приметио сам да Ваша старија кћерка одлично говори руски! Рођена је у Француској, а потом је живела са Вама у различитим државама. Интересантно је размишљати о томе – како функционише васпитавање деце у различитим језичким срединама?

- Да, Николина се родила у Француској. До годину дана је расла у Белгији, затим смо живели неколико месеци у Србији и Француској, четири и по године у Босни и Херцеговини, а после две године у различитим руским говорним подручјима: Казахстану, Русији и Белорусији.

Моја супруга говори шест језика, старија кћерка говори два. У породици, међусобно говоримо само српски. Кћерке руски говоре још увек мало отежало, старија има много другара са којима, наравно, комуницира на руском. Мислим да у школи разуме 90% градива. Овде је још више дошла до изражаја њена наклоност према математици. Требало је уходати се у школски план и програм, месец дана смо радили и код куће. Разумем да је Николини тешко. Једна од опција је била да породица остане у Србији, а да ја овде играм, али, наравно, породица се не треба раздвајати.

Неизвесно је шта ће се даље дешавати. Могу рећи да фудбалери живе са кофером у руци... Ко зна како ће функционисати све у тиму. У фудбалу је и финансијска ситуација тешка. У овај тим сам дошао захваљујући тренеру. Ако бисмо посматрали само статистику, да ме нисте знали као фудбалера, не бих ни био у екипи. Имам потписан уговор на годину дана.

- Марко, недавно сте добили сина. Да ли бисте волели да и он буде фудбалер?

- Да ли ће бити фудбалер, не знам. Важно је да се бави спортом. Спорт вам гарантује здравље. Спорт помаже у васпитању добрих људи. Наравно, по том питању важна је и улога школе, али је подједнако важан и спорт.

- То сте осетили на себи?

- Моје професионално звање је у једном тренутку требало конкретизовати: то су тражили од мене како у средњој школи тако и тренери. Пропуштао сам наставу, а наставници нису били задовољни. Родитељи су ми пружили могућност да ту одлуку донесем самостално и изабрао сам фудбал, а школу сам завршио ванредно – једном у три, четири месеца бих давао испите по школском плану и програму. Школу сам завршио у Белгији.

Свако питање можете решити уколико сте сабрани. Такав ми је карактер. Не бих пропао ни да сам у Африци.

- Како сте заволели фудбал и зашто га волите највише на свету?

- Фудбал ми је просто у крви. Бавим се фудбалом од своје пете године. Своју даљу каријеру такође видим у фудаблу, као тренер, директор клуба, агент... Још увек не знам, имам 28 година, сувше је рано да о томе размишљам. Због чега други људи воле овај спорт? Зато што је то најинтересантнији спорт и оно што је најважније, овде нема политике.

А почему люди любят этот спорт? Потому что это самый интересный спорт и, главное, в этом спорте нет политики.

- Је ли то истина?

- Да, тако је. Фудбал је најважнији спорт на свету, највећи. Зато га сви људи и воле.

Фотографије су преузете са званичног сајта „Торпедо- БелАЗ“ vk.com/fc_torpedobelazкао и личне фотографије Марка Обрадовића.

Вадим Јанчук

с руског превела Нина Цветановић

07.10.2019

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

XIX ФЕСТИВАЛ ДРЖАВНИЈ ГЛАС – 2019.љ.Г. 19. Покровски међyнародни фестивал “Државниј глас”, одржаћe ce 19. октобра, прве суботе након празника Покрова Пресвете Богородице,…
МАНАСТИР СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ Од 20. до 27. октобра 2019. године манастир Свете-Јелисавете из Минска ће већ једанаести пут излагати на Међународном Сајму Књига у…
ПОКРОВСКИ ФЕСТИВАЛ "РАДОСТ" 2019 Главни циљ фестивала је очување и развој духовне културе као и неговање породичних вредности

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать