ДУХОВНИ МЕД

У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.

Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај…

Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.

Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.

Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.

Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.

Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.

Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.”

На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова. “Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“

Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.

Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.

28.10.2019

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

НАСТУП ХОРА СВ. САВЕ У БЕЛОРУСКОЈ ДРЖАВНОЈ ФИЛАРМОНИЈИ Хор Храма Светог Саве основан је у августу 2018. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског господина Стефана.
БЛИСКА СРБИЈА У СРЦУ МИНСКА У суботу 19. октобра на Фестивалу Државнији Глас, у храму посвећеној Икони Мајке Божије Владарке (Державне), који је уједно и највећи…

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать