„ЧЕСТО СЕ БОРИМО НЕ СА СВОЈИМ ГРЕХОМ, НЕГО СА ГРЕХОМ БЛИЖЊЕГ“

Господ је ишао по градовима и селима и исцељивао људе. Ми такође желимо да будемо здрави. Међутим, оно што ми желимо се не поклапа увек са оним што жели Бог. Он није исцељивао само оне болести које су ометале нормалан живот у овом свету, него се бринуо и о души која треба да наследи Царство Небеско.

Рекло би се да стремимо к Богу, к Љубави, али нам је тешко да се одвикнемо оних навика, задатака, услова, маштања које нас везивају за земљу. Због тога наше срце остаје управљено ка земљи и постаје окамењено. Та подвојеност и неспремност да се крене за Христом нашој души не даје слободу – не можемо прићи Богу. Веома је компликовано ослонити се на вољу Божију када је са њом измешана и наша сопствена. Већ смо нешто испланирали и тако све до вечности, не схватајући да сваки дан може бити наш последњи. Схватамо то у односу са другим људима, али не прихватамо да можда лично мене сутра неће бити на земљи. Шта је то што ја овде сакупљам, коме ће то допасти? У реду је, ако ће то што је сакупљено, некоме бити на благослов. Истовремено може бити и то, да оно што сам сакупио буде искоришћено за неко неблагословено дело.

Често се боримо не са својим грехом, него са грехом ближњег. Чини нам се да наш брат или сестра неправилно схватају истину, да неправилно граде свој живот и уопште, све што раде, раде лоше. Тада почињемо да их учимо. Ако се наше деловање не испостави као добро, почињемо да их притискамо. Тада нам више није јасно да ли нам је Бог потребан, или ми већ све знамо, како је и шта је потребно.

Тако је човек подлегао нама, и тада нам се чини да смо већ све завршили. Период кајања за такав поступак долази тек касније: можда сутрадан, а може бити и кроз десет година, а можда и на крају живота ако се уопште тога сетимо. То ће се и поновити, зато што смо уверени у то да су наша дела исправна, уверени смо да живимо правилно и да осећамо правилно. Чак су светитељи сматрали, да све што долази од нас, су само грешке.

Господ говори: „Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри“ (Еф. 5:15). То значи да је увек потребно проверавати, размишљати о томе како рећи неку реч или на који начин нешто урадити. Зауставите се само један минут и тражите од Бога да вас уразуми, да вам помогне, како наша дела и наше речи се не би размимоилазили са Њим.

С руског превела Нина Цветановић

28.05.2019

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать