ПРОТОЈЕРЕЈ
НИКОЛАЈ ГУРИЈАНОВ

АРХИМАНДРИТ
СОФРОНИЈЕ (САХАРОВ)

О изградњи манастира. О страдању за људе.

Образ и подобије Божије, и њихова карикатура.

Прикази превода књиге “Старац Силуан”

 

Ste. Geneviève-des-Bois

19.фебруар 1959.године

Драге Шура и Марија,

мир вам, свима вама!

Примио сам ваша писма. Одмах седам да пишем, да бих вам саопштио да ћу, како претпостављам, сутра или прекосутра добити последња документа (потребна) за прелазак у другу земљу 1, ради “живљења”. Наравно, у прво време и од мене и од оних који иду са ном захтеваће се много напора на цаздавању новога храма и изградњи ногова и већега дома. Зграда је двоспратна, дугачка двадесетак метара, широка десет; потом (ту је) двориште – четири стотине квадратних метара, око зграде – врт, (површине) осам хиљада квадратних метара. У врту има много дрвећа, што воћки што другог дрвећа. Касније ћу све описати подробније, када будемо тамо живели, ако то благослови Господ.

Марија је, на основу мога прошлога писма, стекла утисак да због нечега “тугујем” . Да, наравно, не само да тугујем, већ и дубоко страдам читав свој живот. И да ми се није открио овај пут, то јест да нисам постао монах и свештеник, и мене би снашло исто оно што је снашло и Н.В Гогоља, као и многе би писце и философе који су, од младости, имали “виђење другога света”, сазданога по образу и подобију Божијем, али су се, у историјској стварности, углавном сусретали са “карикатуром” тог Божанског образа и то нису могли да поднесу. Тешко је носити у себи виђења бољега света и знати да то није измишљена маштарија, већ истинска стварност; имати сазнање о човеку као образу апсолутнога Бога, а видети посвуда оно што је потпуно супротно томе. Видети духом и знати да, напоредо са тим страсним извитоперењима, са ниским и егоистичким тежњама и жељама, а неретко и са очигледно преступним делима, састоји и другачији свет – истински прекрасан и свети (свет), и не страдати због света и људи, било би немормално.

Међутим, та “туга”, то састрадање не чини човека “несрећним” или достојним сажаљења. Тако и ја, себе уопште не сматрам унесрећеним, премда веома желим да видим другачију “удео” за свакога човека.

Надам се да ћу, у свом будућем станишту, имати погодније услове како бих још понешто написао. Ствар је у томе што моја књига на енглеском 2 представља значајно скраћену верзију изворнога текста и мораћу сада да сачиним другу књигу, где бих представио на другачији начин управо

онај материјал који би био испуштен у првом издању ради смањења обима књиге.

Не сећам се да ли сам вам послао одломке из читавок низа приказа енглеског издања књиге. Прикази су сасвим позитивни, и притом из најразличитијих могућих кругова. А када је реч о различитим духовним становиштима (имам у виду англиканце, римокатолике, баптисте и друге), то и није тако зачуђујуће. Оно што је, пак, зачуђујуће јесте да је, у најозбиљнијим круковима књижевне критке, поглавље “Плач Адамов” оцењено као уметничко дело високе вредности. 3 Један од критичара је чак, изјавио да је од сада па надаље назамислива антологија руске књижевности без тог списа, то јест без Старчевог “Плача Адамова”. 4

Овде је, пре неколико година, један философ писао на тему “Геније и светост”. У своме чланку он је говорио о томе да геније неизбежно живи своју трагедију, трагедију стваралаштва и трагедију рода људског, то јест своју људску, личну трагедију, али да само светитељ превлада ту трагичност и побеђује. 5 И док геније бива скршен страдањем до потпунога очајања, светитељ – писао је он, углавном, о Старцу - “не очајава”... 6

Старац Софроније

________

1. То јест преко Ламанша, из Француске у Велику Британију (прим. прев.).

2. Archimandrite Sophrony, The Undistorted Image (transl. R. Edmonds, Oxford, 1958).

3. N. Mosley, Introduction to Adam’s Laments, Prism, London 1958, V.2, number 5, p. 38.

4. J. Wren-Lewis, Book Reviews: Frontier, London 1959, V.2, p.61.

5. В.И. Илъин, Гений и святостъ, Вестник РСХД, 1952, С. 18-22.

6. Исто, С. 22 Архимандрит Софроније, Старац Силуан, стр. 20.

ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ
СИЛУАН АТОНСКИ

ПОУКА ПРЕПОДОБНОГ СУЛИАНА АТОНСКОГ

О ПОЗНАЊУ ВОЉЕ БОЖЈЕ

Старац је говорио: "Добро је увек и у свему тражити од Бога да нас уразуми шта и како да радимо и говоримо". Другим речима, треба за сваки поједини случај да тражимо да познамо вољу Божију и начин како да је остваримо.

Искање воље Божије је нешто најбитније у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује Божија воља, укључује у вечни Божански живот.

Постоје различити начини да се позна воља Божја. Један од њих је реч Божја, односно Христове заповести. Међутим, у јеванђелским заповестима Божија воља је изражена у једном општем смислу. То је тако и поред свег њиховог савршенства, или тачније речено, баш због њиховог савршенства. Услед разноликости животних околности човек веома често не разуме како би требало да поступи да би то било у складу са Божијом вољом.

Да би делатност и поступак имали добар крај, није довољно само познавање заповести - "Љуби Бога свим срцем, свим умом, свом снагом и ближњега као самога себе". Потребно је такође да добијемо просветљење од Господа, како да у животу остварујемо ове заповести. И више од тога - нама је за ово неопходна сила с више.

Онај ко је стекао Христову љубав у срцу, подстакнут њоме дела у складу са побудама које се приближавају вољи Божијој. Ипак, оне се само приближавају вољи Божијој, али нису савршене. Недостижност потпуног савршенства чини неопходним непрестано обраћање Богу са молитвом за уразумљење и помоћ.

Није само савршена љубав недостижна човеку, већ и савршено знање. Једно дело, које изгледа да се чини из најбољих побуда, често може да има нежељене, чак рђаве последице, јер средство или начин на који је оно изведено, није био добар или је једноставно био погрешан за дотични случај. Често слушамо да се неко правда тиме да је имао добру намеру. Али, то није довољно. У животу видимо пуно оваквих грешака. Зато човек који љуби Бога, треба Њему и да

се обраћа да га Он упути, и да непрестано у себи ослушкује глас Божији.

Практично, то се овако врши: сваки хришћанин, нарочито епископ или свештеник, кад треба да донесе неку одлуку која би била у складу са вољом Божијом, треба да се најпре одрекне свога знања, претпоставки, жеља и планова, те да се, слободан од свега "свога", са будном пажњом у срцу помоли Богу. Прву мисао која му се јави у души после ове молитве он треба да прими као откривење свише.

Овакво испитивање Божије воље путем непосредног молитвног обраћања Богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, - по речима старца - "чујемо одговор Божији у својој души, учећи се разумевању Божијег промисла... Зато треба да се сви учимо познавању Божије воље. Ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај пут".

Ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања Божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану молитву, сабирајући пажњу у срце. Но, да бисмо што јасније чули Божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да будемо готови на сваку жртву, попут Аврама, па чак и попут Самога Христа, који је, по речи апостола Павла, Оцу био послушан до саме смрти (Филипљанима 2,8).

Човек који пође овим путем имаће успеха само ако кроз благодатни опит позна како Свети Дух дејствује у човеку, и ако се у његовом срцу укорени непоколебљиво самоодрицање, тј. ако се потпуно одрекне своје "индивидуалне" воље, да би познао и вршио свету вољу Божију. Тада ће му се открити у чему је прави смисао питања које је старац Силуан поставио оцу Стратонику: "Како говоре савршени?" Њему ће постати сродне речи и речи светих отаца: "Јер нађе за добро Дух Свети и ми". Боље ће разумети она места у Светом Писму Старог и Новог Завета, где се говори о сличном непосредном разговору душе с Богом, и приближиће се истинском разумевању начина на који су говорили апостоли и пророци.

Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни

издалека "није за свакога". То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.

У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме - распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, "у обличју Христовом", како "блиста неизрецивим сјајем".

Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу веома корисна и у "људском" смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.

Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само "човека", почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.

Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.

Отац Силуан га је питао:

- Како монах може да позна Божију вољу?

- Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,- одговорио је игуман. - Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.

Смисао ових игуманових речи је овај: У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се "као човек повлачи".

Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:

- Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор.

Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: "Но, добро, урадите како хоћете". После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.

Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима "без расуђивања", налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26).

Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве.

 

* * *

Говорити о овим питањима, која сачињавају тајну хришћанског живота, и превазилазе границе лењиве свакодневице и обичног малог духовног искуства, није безопасно, будући да многи могу погрешно да схвате неку реч и да је неправилно примене на делу. Тада би се уместо користи имала штета, нарочито ако се ради о човеку који са гордом самоувереношћу приступа неком подвигу.

Старац није волео и хтео да одговара "из свог ума" кад би му се неко обраћао за савет. Он се сећао речи преподобног Серафима Саровског: "Када сам говорио из свог ума, грешио сам". Он је још додавао да грешке могу бити мале, али и велике.

Оно стање о коме је старац Силуан говорио оцу Стратонику, наиме да "савршени ништа не говоре сами од себе, већ само оно што им даје Дух", не даје се увек чак ни онима који су се приближили савршенству, као што ни апостоли и остали светитељи нису увек чинили чудеса, нити је пророчки Дух увек подједнако деловао у пророцима. Једном би то било снажно, а други пут би их Дух напуштао.

Старац је јасно разликовао "речи из искуства", од оних које су му дате као непосредно надахнуће свише, тј. речи које "даје Дух". И оно прво је, додуше, драгоцено, но ово друго је сматрао узвишенијим и веродостојнијим (1.Коринћанима 7,25). Каткад би са великом снагом убеђења своме питачу говорио о томе шта је Божија воља и давао одређене савете, а понекад, опет - да не зна шта је Божија воља за њега. Говорио је да Господ понекад не открива Своју вољу чак ни светима, јер су им се људи обратили са неверним и лукавим срцем.

По старчевој речи, код онога ко се усрдно моли бива много промена у молитви: борба са непријатељем, са самим собом, са страстима, са људима, са маштом. У таквим случајевима ум није чист и много је нејасног. Тек када наступи чиста молитва, када ум, сјединивши се са срцем, безмолвно стане

пред Бога, када душа опипљиво осети да у себи носи благодат и потпуно се, слободна од мрачног утицаја страсти и маштања, преда вољи Божијој, молитвеник у себи може да осети надахнуће благодати.

Када ово духовно занимање - тражење Божије воље преко молитве - упражњава неко ко нема довољно искуства и који не може поуздано "по укусу" разликује деловање благодати од утицаја страсти, нарочито гордости, неопходно је да се обрати своме духовном оцу, и, све док од њега не добије савет, треба да се строго придржава правила: "Не примај и не одбацуј!".

"Не примајући" - хришћанин осигурава себе од опасности да демонско деловање или наговарања узме за Божанска, и на тај начин навикне себе да "поклања пажњу духовима варалицама и демонским учењима", и да демонима одаје поклоњење које доликује Богу.

"Не одбацујући", - човек избегава другу опасност, наиме да Божанско деловање припише демонима и на тај начин упадне у грех "хуле на Духа Светога", као фарисеји који су изгоњење ђавола од стране Христа приписивали "сили Велзевула, кнеза ђаволског".

Друга опасност је већа од прве, јер душа може да се навикне да одбацује благодат и да је омрзне у толикој мери да усвоји стање богопротивљења, па да се тако определи и на вечном плану, услед чега се овај грех неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем (Матеј 12,22-32). При првој заблуди душа брже увиђа своју неправду и спасава се покајањем, будући да нема неопростивог греха, осим непокајаног.

О овом веома важном аскетском правилу, - "не примати и не одбацивати", као и о томе како се оно примењује у животу подвижника, требало би говорити опширно. Али, пошто је наш циљ да у овом делу изложимо само неке основне поставке, а не и појединости, вратићемо се на претходну тему.

Способност савршенијег познања воље Божије кроз молитву је редак дар, који се стиче дугим трудом и великим искуством у борби са страстима, после многих и тешких демонских искушења са једне стране, и уз велику Божију милост, са друге стране. Но усрдна молитва за помоћ свише - подједнако је

потребна свима нама, како старима тако и младима, ученим и неуким, онима који имају власт као и потчињеним, очевима и деци. Старац је упорно истицао да сви без изузетка, независно од свог положаја, друштвеног статуса и узраста, увек и у свему и по свом умењу, треба да се моле Богу да их Он уразуми, да би на тај начин што више довели у склад свој пут са путевима воље Божије, све док не достигну савршенство.

Наш манастир је место где долазимо да живимо у складу са Божијим заповестима и испуњавамо Вољу Божију.

Манастир је одраз Божије љубави, и свако би овде требало да се уздигне ван својих ограничења и слабости да ди постигао јединство које је Исус Христос проповедао у Гетсиманији.

Манастир је породица уједињена око Бога. Чланови ове породице су другачији и долазе из различитих средина. У манастиру свако научи да воли друге и моли се за друге. Кроз овај труд они постепено развијају савршену љубави и бригу пуну молитве за свако живо биће и човечанство.

Манастир је такође војска, баш као што војници морају бити увек спремни, тако и житељи манастира морају увек бити спремни на безусловну послушност Божијој заповести и на дневну борбу против греха, ослањајући се на Божију заштиту и милост.

 

+++

 

Предисторија настанка женског манастира свете Јелисавете у Минску потиче из 1994. године. Две парохијанке цркве светих Петра и Павла, од којих је једна радила у Другој градској болници и друга у Републичкој психијатријској болници обратиле су се свештенику Андреју Лемешоноку замоливши га да дође и да причести тешко болесне пацијенте.

Од тада су отац Андреј и његова духовна деца почели редовно да обилазе обе болнице. Они су својим штићенима говорили о Христу и Православљу, трудили су се да подрже страдалнике и да их утеше, јер је друштво многе од њих оставило да се сами суочавају с болешћу.

У априлу 1996. године у Републичкој клиничкој психијатријској болници служен је први молебан. А 27. септембра исте године на празник Воздижења Часног Крста Господњег овде је служена прва света Литургија. Од тада су службе почеле да се одржавају сваке недеље. Круг парохијанки које су обилазиле болнице у слободно време, после наставе и рада, постепено се ширио. И ускоро се у Минску појавило Сестринство у част Преподобномученице кнегиње Јелисавете Фјодоровне.

Дана 7. децембра 1996. године Митрополит мински и слуцки, Филарет, патријаршки егзарх све Белорусије благословио је сестре да иду путем служења Богу и ближњима. Обраћајући се сестрама милосрђа он је рекао: «Захваљујем вам се и благосиљам вас, жене-мироносице наших дана, због тога што миром лечите телесне чиреве и душевне ране, олакшавајући људску патњу и ублажавајући сурову природу данашњице.»

Извесно време после оснивања Сестринства родила се идеја о подизању храма на територији Републичке психијатријске болнице у насељу Новинки. Средстава за то није било, а покушај проналажења спонзора је био безуспешан. Појавиле су се и друге потешкоће: неповерење околине, проблеми с вађењем докумената. Тада је протојереј Андреј Лемешонок (духовник Сестринства и манастира) отишао по савет код старца Николаја Гурјанова који је живео на острву Залит (Псковско језеро). Старац је благословио изградњу храма и пруживши новчаницу од пет рубаља на којој је проказана црква, рекао је: «Остало ће људи додати.»

У току Светле седмице 1997. године сестре су први пут изашле на улице Минска с кутијама да прикупљају средства за изградњу храма. И људи су заиста додали: свака цигла је нечија жртва, нечији бол или радост, молба за молитву.

Дана 23. августа 1998. године обављен је први монашки постриг – једна од сестара је постала монахиња. Ово се десило у околини Минска, у селу Домошани, у женском манастиру светог Јована Богослова. Али се даном оснивања женског манастира свете Јелисавете ипак сматра 22. август 1999. године. Тог дана Митрополит мински и слуцки, Филарет, патријаршки егзарх све Белорусије, благословио је регистрацију манастира и замонашио је још три сестре.

Интервју са игуманијом Ефросинијом (Лаптик) >>

Данас у женском манастиру свете Јелисавете живи преко сто двадесет сестара различитог узраста. Све сестре јутро почињу од црквене молитве: у 5:45 се окупљају на полуноћницу, затим се служи света Литургија.

Све сестре свакодвневно читају акатист светитељу Николају Чудотворцу Мирликијском, моле се за јединство и изградњу обитељи. Сваке недеље се у манастиру служи акатист Преподобномученици кнегињи Јелисавети Фјодоровној.

Протојереј Андреј Лемешонок био је духовни отац од почетка настанка манастира. Наше духовне водиље, како у свакодневном животу манастира и у начину како се односимо према свету, били су манастири свете Марте и Марије, које је основала Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна у Москви, као и манастир светог Јована Крститеља у Есексу у Великој Британији, којег је основао архимандрит Софроније (Сахаров).

Подржите нас у својим молитвама, и нека вас благослови Бог!

 

ДУХОВНИ ОТАЦ МАНАСТИРА СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЛЕМЕШОНОК

Што сте ближи Богу, то бива све болније. Сваки прави корак ка Богу вас дели на комаде. Господ не жели да будемо везани за време, место, за вредности било какве врсте. Он жели да будемо слободни.

Протојереј Андреј Лемешонок

Рођендан: 08.04.1956

Имендан: 13. децембар (Апостол Андреј Првозвани)

Датум рукоположења: 07/04/1992; 14/11/1992

ПРОТОЈЕРЕЈ
ДИМИТРИЈЕ БАСАЛИГО

Црква опстаје у ново време где је раскол између прошлости и садашњости превазиђен, где не постоји смрт, време и простор. Црква се састоји од два стања: стања очекивања и испуњења у исто време. Црква се нада поновом доласку Исуса Христа, док је у исто време Царство Бога који се показао са моћи, јер су Бог и човек једно.

Протојереј Димитрије Басалиго

Рођендан: 03.02.1969

Имендан: 24. фебруар (Св. Димитрије Прилучки)

Датум рукоположења: 02/10/1994; 16/10/1994

ПРОТОЈЕРЕЈ
СЕРГИЈЕ КРАПИТСКИ

Ми сви истински желимо да будемо спашени. Из тог разлога смо овде у цркви. У противном, шта бисмо ту радили? Само долажење из навике, слушање појања, осмехивање једни другима и изговарање лепих речи? То је емотивно... заправо, долазимо овде јер желимо да смо спремни за смрт и за личну Голготу. Свако од нас има личну Голготу у једном тренутку. Не треба да нас плаши успињање на ову Голготу јер смо хришћани...

Протојереј Сергеј Крапитски

Рођендан: 17.04.1964

Имендан: 08. октобар (Преп. Сергије Радоњешки)

Датум рукоположења: 30/12/1995; 28/08/1996

ПРОТОЈЕРЕЈ
ЕВГЕНИЈЕ ПАВЕЛЧУК

Центар нашег живота је срце. Ако је то са Богом, онда је неприступачном за нашег непријатеља, а ако га одвуче страст која обећава радост, али заправо убија, онда се смрт приближава.

Протојереј Евгеније Павелчук

Рођендан: 16.02.1966

Имендан: 03. фебруар (Свети Мученик Евгеније)

Датум рукоположења: 17/04/1995; 19/09/2004

ЈЕРЕЈ
АНДРЕЈ МАЛАХОВСКИ

Црква је једноставан рецепт за све прилике у нашим животима: приони до Господа у молитвама, у светом Причешћу, у свему што те чини ближим Њему. Тек тада туге и несреће утихну, и проблеми се реше. Све то захтева напор, самоодрицање, одрицање од поноса, јер непријатељ покушава да посеје љутњу, презир и непријатељство у нашим срцима.

Јереј Андреј Малаховски

Рођендан: 07.07.1965

Имендан: 13. децембар (Апостол Андреј Првозвани)

Датум рукоположења: 28/05/1998; 06/06/1998

ЈЕРЕЈ
АЛЕКСАНДАР ПАШКОВСКИ

Господ никада не тражи изговор да казни или уништи неку особу. Уместо тога, покушава да свакога од нас спаси.

Јереј Александар Пашковски

Рођендан: 23.10.1957

Имендан: 06. децембар (Св. Књез Александар Невски)

Датум рукоположења: 15/03/2000; 23/04/2000

ЈЕРЕЈ
ВАЛЕРИЈЕ ЗАХАРОВ

Највеће постигнуће данас је, можда, да толеришете нечије својствености, такорећи, па да онда Господ може да отклони ове својствености и остави чисто злато које је створио – злато наших душа које је тренутно покривено рђом.

Јереј Валерије Закаров

Рођендан: 14.02.1950

Имендан: 22. марта (22. марта)

Датум рукоположења: 23/05/2001; 25/11/2001

ЈЕРЕЈ
СЕРГИЈЕ ФАЛЕЈ

Шта представља туговање пред Богом за нечије грехе? Представља промену нечијег живота пратећи Христа.

Јереј Сергије Фалеј

Рођендан: 07.08.1979

Имендан: 08. октобар (Преп. Сергије Радоњешки)

Датум рукоположења: 05/11/2009; 20/06/2010

ЈЕРЕЈ
РОДИОН АЛХОВИК

Кад год се суочимо са искушењем или тешкоћама, требало би да се сетимо да је Црква увек отворена, и увек можеш доћи и наћи утеху. Можеш се молити, молити Бога за опроштај, и прихватити то зашто смо сви дошли на овај свет: на пример јединство са Христом.

Јереј Родион Алховик

Рођендан: 29.08.1973

Имендан: 23. новембар (Св. Апостол Родион)

Датум рукоположења: 28/11/2011; 25/02/2012

ЈЕРЕЈ
СЕРГИЈЕ НЕЖБОРТ

Светлост није недостижна. Светлост је када Бог почне да делује унутар грешника, упркос свим људским слабостима. Тако да то није људско постигнуће већ Божија милост.

Јереј Сергије Нежборт

Рођендан: 27.10.1974

Имендан: 18. јул (Преп. Сергие Радоњешки)

Датум рукоположења: 10/02/2002; 16/06/2013

ЈЕРЕЈ
АРТЕМИЈЕ ТОНОЈАН

Свето Писмо садржи неке речи које нам говоре о томе како је лако приближити се Богу, тако да би могао да положи своју руку на нас као да смо деца која имају једноставне и лаке мисли и осећања.

Јереј Артемије Тонојан

Рођендан: 21.09.1968

Имендан: 02. новембар (Св. Великимученик Артемије)

Датум рукоположења: 14/12/2009; 15/03/2015

ЈЕРЕЈ
ГЕОРГИЈЕ ГЛИНСКИ

Ако желимо да будемо са Богом, морамо се опходити према људима онако како се Бог опходи према нама. Само ако прихватимо своје ближње и покушамо да им помогнемо, наћи ћемо Бога.

Јереј Георгије Глински

Рођендан: 22.02.1980

Имендан: 06. мај (Св. Великимученик Георгије)

Датум рукоположења: 23/01/2011; 07/06/2015

ПРОТОЂАКОН
ОЛЕГ ТАРАСЕВИЧ

Рођендан: 14.11.1973

Имендан: 20. септембар (Св. Кнез Олег Бријански)

Датум рукоположења: 22/10/2005

ЂАКОН
БОРИС БАХВАЛОВ

Рођендан:19.07.1972

Имендан:06. август (Св. Принц Борис)

Датум рукоположења: 02/06/2012

Монашки живот

“Циљ живота сваке сестре јесте да научи да воли Бога и свог ближњег. Због тога су напустиле свој дом, своју родбину по телу, све материјалне вредности и световна одликовања, све оно по чему су се издвајале у свету и што је хранило њихово самољубље. Живот монахиње је живот по послушању. Послушање је добровољно приношење на жртву свог греховног “ја”, које чини сестра, бескрвна жртва коју сестре приносе на олтар Божији. Послушање се гради на поверењу према сестрама, игуманији и духовнику. Послушника на повиновање не покреће строга дисциплина, бећ унутрашна тежња да у свему испуњава Божију вољу. Одсецајући своју вољу у борби са унутрашњим греховним протестом и чамотињом у овом свету се рађа нови човек – Христова послушница – монахиња”. (из интерног манастирског Устава)”

Разговор са ватопедским игуманон, архимандритом Јефремом у Минску (2011 г.) >>

 

МОЛИТВА ЗА ЈЕДИНСТВО

Господе Исусе Христе, Јагње Божије, који узимаш грехе света, усхођењем Твојим на Голготу искупио си нас од клетве закона и обновио си Свој пређашњи лик, на Крсту си раширио пречисте Своје руке, да чада Божија разједињена сабереш у једно и ниспослао си Духа Пресветог за сједињење свих призваних, Ти си Очева светлост: пред Своје велико многострадално свеискупитељско свештенодејство молио се јеси Оцу Својему, да сви будемо једно, као што си Ти једно са Оцем и Духом Светим, дај и нама благодат и мудрост да испунимо ту заповест сваког дана и укрепи нас на подвиг љубави којег си нам предао, рекавши: „Да љубите једни друге, као што ја љубим вас“.

Духом Твојим Светим дај нам снаге да се смиравамо једни пред другима, сећајући се да ко више љуби, више се и смирава; научи нас да се молимо једни за друге, да носимо терет један другог у трпљењу и обједини нас савезом љубави неразрушивог имена Твога светог, даруј нам да видимо Твој лик неизрециве славе у сваком брату и сестри, зато што је наш брат живот наш.

Господе, избави нас од краја света Твојим благовољењем, учини да уистину будемо једна обитељ, да живимо једним срцем, једном вољом, једном љубављу, као један човек, по превечноме Твоме савету о Адаму првоствореном. Заштити, спаси и сачувај ово свето место, које посади десница Твоја и покриј га покровом Пречисте Матере Твоје и свих светих Твојих. Благослови и заступај све који се труде и живе (имена), сачувај нас од свих злих помисли, од рђавих речи или жеља срца, које могу урушити свештено дело нашег служења, да би саградио обитељ на камену Јеванђелских Твојих заповести и учинио местом исцељења, освећења и спасења, ради нас самих и ради свих који долазе, ради оних који се труде и ради наших обремењених браће и сестара, како бисмо сви нашли мир у Теби, кротком и смиреном Цару нашем, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

МОЛИТВА ЗА ГРАДИТЕЉСТВО

Господе Боже наш, поменувши Твоје Божанствене речи: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде који га зидају“, прибегнувши под Твоје милосрђе, ми, недостојне слуге Твоје, смирено те молимо: приклони са висине милосрђе Своје и Својим небесним благословом благослови наш наставак градње, да га у славу Твоју завршимо.

Буди Сам градитељ ових храмова, обитељи, сестринства и подворја. Научи нас да видимо како и шта да творимо како не бисмо, саградивши дом Твој, заборавили домове наших срца, зато што Црква није само камен, већ и људи, који су Тело Христово.

Дај нам снаге како бисмо били достојни делови Тела Твојег, молитвама Пречисте Твоје Матере, светог Николаја Чудотворца Мирликијског, светог Јована Шангајског и Санфранциског, светог Нектарија Егинског, светог Праведног Лазара Четверодневног, епископа Китијског, свете Преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, светих Преподобних Оптинских стараца, светих царских страстотрпца, свете Блажене Матушке наше Ксеније Петроградске, светог Преподобног Сергија Радоњешког и свих светих твојих. Амин.

ХРАМОВИ

3D

ХРАМ У ЧАСТ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ «ДЕРЖАВНАЈА»

Празнује се: 15. марта Храм који парохијани нзивају «празничним» храмом обитељи саграђен је у част иконе Мајке Божије «Державнаја». У свом пројекту архитекта Н. М. Дјадко је користио различите стилове староруског црквеног неимарства, углавном владимирско-суздаљског и псково-новгородског. Снежно бели зидови с танким хоризонталним линијама, архитектонски појас, велика и висока купола са златним звездама у облику круне и свечани украс «кокошник» око куполе формирају његов празнично-свечани изглед. Унутрашњост понавља ентеријер древних византијских храмова. Приликом украшавања коришћени су природни материјали: кречњак, мермер различитих боја, шкриљац, кварцит, травертин, а од дрвене грађе – грабовина и храстовина, од метала месинг и бронза. У раду су коришћене древне технике – фреске, мозаик, инкрустација каменом, емајл и витраж. Овај велелепни храм је стваран осам година: три године је трајала изградња објекта, још пет година су извођени занатски радови. Данас се управо овде обављају све празничне службе и Тајна Венчања. Храм у част иконе Мајке Божије «Державнаја» освештао је Патријарх московски и целе Русије Алексије II за време своје посете Белорусији у 18. октобра 2008. године. *** Иконе са честицама моштију: светих апостолоа Петра и Павла, светог апостола Андреја Првозваног, светог апостола и јеванђелисте Марка, светог апостола Бартоломеја, светог апостола Jакова, светитеља Јована Златоустог, светитеља Григорија Богослова, светитеља Василија Великог, светитеља Димитрија Ростовског, светитеља Теофана Затворника Вишенског, светитеља Николаја, светитеља Амвросија Миланског, светог Претече и Крститеља Господњег Јоване, свете равноапостолне Марије Магдалине, светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије, светог Великомученика и исцелитеља Пантелејмона, свете Преподобне Марије Египћанке, светог Великомученика Димитрија Солунског, свете Мученице Наталије, Преподобног Симеона Столпника, Свештеномученика Климента папе Римског, свете Мученице Јустине, светих Мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, светог Благоверног Великог кнеза Александра Невског, светог Праведног Теодора Санаксарског (Ушакова), Преподобног Алексија човека Божијег, свете Великомученице Варваре, светог Првомученика и архиђакона Стефана, светог Великомученика Теодора Тирона, Преподобног Антонија Великог, светитеља Мартина Турског, светог Спиридона Тримитунског, Праведног Јована Руског. *** Поштована копија иконе Мајке Божије «Свецарица» са Свете Горе Атон, икона светих Благоверних кнеза Петра и кнегиње Февроније, насликана захваљујући прилозима парохијана.

3D

ХРАМ ПРЕПОДОБНЕМУЧЕНИЦЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ

Празнује се: 18. јула Горњи храм у част Преподобномученице кнегиње Јелисавете Фјодоровне, небеске покровитељке манастира, освештан је 2. јануара 2005. године. Унутрашњост храма представља целовиту и добро осмишљену композицију. Иконостас са пет редова икона урађен је у руском класичном стилу. Све иконе су насликали иконописци манастира који су се оријентисали на руски и византијски стил XII-XIV века – период процвата црквене уметности.
Сваког дана се у горњем и доњем храму обавља потпуни круг богослужења по уставу и непрестано се чита Псалтир.
Иконе са честицама моштију: преподономученице Јелисавете и Варваре, светог великомученика Георгија Победоносца, свете великомученице Катарине, светитеља Тихона Задонског, светитеља Луке Кримског, преподобних стараца оптинских, преподобног Јова Почајевског, преподобног Саве Сторожевског, преподобног Александре, Марте и Јелене Дивејевске, свештеномученика Владимира Кијевског, светог мученика Јована Војника, свете блажене Матроне Московске, свете мученице Татјане, свете великомученице Марине, преподобног Сергија Радоњешког, светитеља Игњатија Брјанчанинова, преподоноисповедника кнеза Олега Брјанског, светитеља Атанасија Великог и светог Кирила Александријског, светих праведних Јоакима и Ане.

3D

ХРАМ СВЕТИТЕЉА НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

Празнује се: 22. маја, 19. децембра Изградња манастира почела је од храма светитеља Николаја Чудотворца. Темељ је постављен на парцели коју је издвојио главни лекар Републичке клиничке психијатријске болнице (данас ДУ «Републички научно-практични Центар за психичко здравље») Т. А. Зорко поред здања болнице.
У издрадњи храма су учествовали сви они који су желели да дају свој допринос богоугодном делу. Већ годину дана касније, 10. децембра 1999. године, храм је био освештан.
Једна од најпоштованијих светиња храма који је саграђен у складу с традицијом староруског црквеног неимарства по пројекту архитекте Н. М. Дјадко – јесте стара икона светитеља Николаја с честицом његових моштију. Украшена је сребрном ризом која је направљена од прилога парохијана.
***Иконе са честицама моштију: светитеља Николаја Чудотворца Мирликијског, светитеља Јована Шангајског и Санфранциског, Преподобног Серафима Саровског, Преподобног Силуана Атонског, Преподобног Макарија Египатског, Преподобне Ефросиније Полоцке, Блажене Ксеније Петроградске, свете Мученице Људмиле кнегиње Чешке, Благоверног кнеза Вјачеслава Чешког, светог Мученика Гаврила Белостоцког, светог Праведног Симеона Верхотурског, икона са честицима Часног Крста Господњег и светог Праведног Јосифа Обручника, светог Праведонога Никодима, Благоразумнога Разбојника, светог Првомученика и архиђакона Стефана, свете Мученице Фотине Самаријанкине, свете Праведне Марте, свете Равноапостолне царице Јелене, свете Мученице Валентине, свете Првомученице Текле, свете Мученице Василисе Антијохиске, свете Мученице Агапије Солунске, свете Великомученице Анастасије Узорешитељнице, свете Мученице Ирине Солунске, свете Праведне Марије Клеопове, светог Логина Сотника, свете Равноапостоле Марије Магдалине.
*** Поштоване копије икона Мајке Божије «Казанска», «Владимирска», «Богољубска», «Тројеручица», «Умилење серафимо-дивејевска».

3D

ХРАМ У ЧАСТ ЦАРСКИХ СТРАСТОТРПЦА

Празнује се: 17. јула Дана 13.октобра 2012. године у крипти храма у част иконе Мајке Божије «Державнаја» освештана је црква у част царских страстотрпца. Она подсећа на древне ранохришћанске (катакомбе) храмове. У овој цркви се обавља Тајна Крштења: у средини се налази велики камени баптистеријум (крстионица) за крштавање одраслих њуди и деце, који је украшен каменорезом и мозаиком.

3D

ХРАМ У ЧАСТ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ «ЧАША НЕИСПИЈНА »

Празнује се: 18. маја На манастирском подворију (метоху) у селу Лисаја Гора у Минском рејону где живе људи који су одлучили да се ослободе зависности од алкохола и наркотика, изграђен је храм у част иконе Мајке Божије «Чаша неиспијена», који је освештан 3. јануара 2010. године.
На фрескама храма приказана је историја човековог пада и његовог повратка Богу. Иконе светитеља: Преподобне Марије Египћанке, Преподобног Мојсија Мурина, Преподобног Варвара, који су били грешни људи, али су се посветили захваљујући покајању – што сведочи о Божијем милосрђу и могућности спасења сваког човека.
Суботом се у храму служи света Литургија, сваког дана браћа читају акатист пред иконом Мајке Божије «Чаша неиспијена» и непрекидано чита Псалтир.

ХРАМ У ЧАСТ ВАСКРСЕЊА СВЕТОГ ЛАЗАРА ЧЕТВОРОДНЕВНОГ

Празнује се: Лазарева Субота На минском Северном гробљу 10. маја 2005. године освештан је храм у част Васкрсења светог и праведонг Лазара Четвородневног. Снежно бело црква која је подигнута поред крематоријума представља сведочанство о победи над смрћу и подсећања на то да су у Богу сви живи. Као образац приликом осликавања храма послужиле су фреске константинопољског храма у Хору (данашњи Истамбул), које приказују Други долазак Исуса Христа и Страшни суд који ће за њим уследити. Овде се сваке суботе и недељом после свете Литургије служи парастос.

ХРАМ У ЧАСТ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ

Празнује се: 08. октобра Ова црква се тренутно гради на територији женског подворија (метоха) манастира Св. Јелисавете, близу села Ниалидавићи, у Минском рајону. Сваке седмице се у овој цркви служи света Литургија.

ХРАМ У ЧАСТ БЛАЖЕНЕ КСЕНИЈЕ ПЕТРОГРАДСКЕ

Празнује се: 06. фебруара Пре 15-20 година леп подухват у изградњи будућег манастира представљало је оснивање домаће цркве (капела) у част свете Блажене Ксеније Петроградске, у минском Психонеуролошком интернату бр. 3 за одрасле. Она је уређена за људе који живе у интернату, који се годинама налазе у ограниченом, изолованом простору, без могућности општења са спољашњим светом. Појава храма на територији манастира за њих представља прозор у свет, само не доњи и ташти, већ вишњи свет, свет љубави Божије. Капела је освештана 6. фебруара 1998. године.
Петком се у храму у част свете Блажене Ксеније Петроградске служи се света Литургија, а претходног дана се становници интерната заједно с браћом и сестрама ради молитве окупљају на молебан с акатистом светој Блаженој мати Ксенији.

ХРАМ СВЕТИТЕЉА НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ

Празнује се: 22. новембра Ова црква се налази у Дому-интернату за децу са сметњама у психофизичком развоју. У њој се Боженствена Литургија служи једанпут седмично, као и акатист светом Нектарију Егинском.

КАПЕЛА У ЧАСТ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВЕРЕ, НАДЕ, ЉУБАВИ И МАЈKЕ ИМ СОФИЈЕ

Празнује се: 30. септембра Ова капела се налази у згради Васкрсне школе манастира свете Јелисавете. У њој се Божанствена Литургија служи два пута седмично.

КАПЕЛА У ЧАСТ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖИЈЕ «МИЛОСТИВА»

Празнује се: 25. новембра У јануару 2010. године у новом Психонеуролошком интернату бр. 4 премештено је око 100 људи – свршених ђака дечјег интерната у Новинкију, о којима је Сестринство водило бригу. И сестрама и њиховим штићенима тешко је пао растанак. У јануару 2013. године у интернату је освештана капела у част иконе Мајке Божије «Милостива», што је представљало велику утеху за све. «Деца нас се сећају и веома им је драго што поново имају могућност да учествују у богослужењу», каже главна сестра Нина.

ХРАМ СВЕТИТЕЉА ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ И САНФРАНЦИСКОГ

Празнује се: 02. јула На територији Републичког научно-практичног Центра за психичко здравље је још увек у изградњи црква светог Јована Шангајској и Санфранциског. Овај храм је од суштинског значаја за оне који бораве у болници. У њему ће се редовно вршити богослужења, тако да ће се пацијенти клинике бити у могућности да се исповедају, причешћују и разговарају са милосрдном сестром. Планирамо да оснујемо Центар Сестринства у кругу храма. Он ће поседовати просторије за терапију уметношћу тзв. арт терапију: терапију цртањем, вајањем и ручним радовима. Суседна територија ће бити претворена у предиван врт са фонтанама и пешачким стазама.

CЕСТРИНСТВО

КАКО СЕ ПОЈАВИЛО СЕСТРИНСТВО

Сестринство у част Преподобномученице Велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне појавило се у Минску 1994. године. Све је почело када су парохијани новоотворене саборне цркве светих Петра и Павла почели помагати око ремонтних послова: чистити грађевинске остатке, слагати преграде. У то време је отац Андреј Леменшок већ био свештеник. Служио је у Саборној цркви и држао сабрања и беседе са парохијанима. Може се рећи да је из ових сабрања израсло сестринство.

По узору на своју небеску заштитницу и по благослову оца Андреја сестре су отишле да испуњавају Христове заповести тамо, где су љубав и брига биле посебно потребне, - у болнице и интернате за децу и одрасле. Данас сестринство броји више од 300 сестара милосрђа.

 

ШТА РАДЕ СЕСТРЕ МИЛОСРЂА?

Међу опскрбљенима у сестринству су пацијенти неколико клиничких болница у Минску, укључујући Психонеуролошке интернате за децу и одрасле.

На сусретима сестре говоре људима о Богу, разговарају са пацијентима о њиховим проблемима и потребама, читају духовну литературу, помажу да се спреме за Исповест и свето Причешће.

Поред болница, сестре имају послушања у црквеним продавницама, које су распоређене у различитим деловима Минска. Осим других обавеза у продавницама, оне се труде према својим могућностима да одговарају на питања, која људи постављају, говоре о црквеном животу, теше и надахњују.                                                                                        

Као што кажу многе сестре, њихово послушање- то је, уствари, начин живота. Да би имале унутрашњу снагу да носе љубав и бригу о људима, морају имати неки извор за ту снагу. Због тога сестре милосрђа често приступају Исповести и светом Причешћу. Сваке недеље је обавезно присуство акатисту Преподобномученици кнегињи Јелисавети Фјодоровној.

 

КАКО ДА ПОСТАТИ СЕСТРА МИЛОСРЂА?

Већ годинама се развила следећа пракса: људи најпре долазе на разговор са духовником манастира, протојерејем Андрејем Лемешоноком. Ако особа осећа жељу и снагу да се придружи делима милосрђа, она поставља духовнику питања у вези са тиме, то јест, на који начин ту жељу може остварити. Након добијеног благослова, будућа сестра одлази код старије сестре те исте здравствене установе, за коју је благословена посета. Такође јој се може понудити послушање по црквеним продавницама или манастирским радионицама. У почетку сестра ради заједно са искуснијом сестром. Након истека овог периода (који је за сваког различит) сестра добија своју одежду и самостално послушање.

ГЛАВНА СЕСТРА
ЗИНАИДА ЛОБОСОВА

“Веома је важно да ми свој живот посветимо не само нашим бригама и потребама, већ да почнемо да га дајемо и другим људима. У томе и јесте истина и снага Божија, која се у немоћи испуњава, благодарећи којој се и ми сами мењамо, долазећи у помоћ болесном човеку, човеку који је безнадежан, изгубљеном човеку. Кроз нас Господ даје реч утехе тим људима. Истовремено и ми сами растемо духовно. То је веома важно за нас, зато што свет навикава човека на егоизам: живи за себе, каква је разлика како други живе! Зато служење сестара милосрђа, где човек даје своје време, снагу, своје срце на службу ближњима -  се увек стоструко исплати. Господ даје човеку искуство љубави, искуство милосрђа, које ће му бити неопходно, када из пролазног живота оде у вечни живот.”

Протојереј Андреј Лемошонок

 

Метоcи

(ЦЕНТРИ ЗА РЕХАБИЛИТАЦИЈУ)

Гола планина (Лисаја Гора)

Године 1998, 30 километара од манастира, мински регионални извршни комитет доделио је Сестринству земљиште укупне површине 120 хектара  за одржавање помоћне пољопривреде у селу Лисаја Гора.

На овом земљишту налазе се манастирски конаци, где људи налазе склониште у тешкој животној ситуацији, људи који су пострадали од греха (који су изгубили своје домове, који су ослобођени из затвора, који пате од пијанства или наркоманије, инвалиди). Под покровитељством сестара монахиња живи око 200 људи. Манастир им пружа све што је потребно – одећу, храну, предмете за личну хигијену, лекове итд.

Они раде на фармама (узгајају говеда, свиње, овце, козе, кокоши, гуске, препелице), у пољима (узгајају коренасте биљке, кукуруз, годишње и вишегодишње траве), у башти (брину се за јабуке, крушке, малине, рибизле), у стакленицима, у пчеларству, у одгаивачници (узгајају средњеазијске псе) и још раде у грађевинарству.

У среду се служи акатист пред иконом Божије Матере “Чаша Неиспијена”, а средом света Литургија, суботом се служи света Литургија са бденијем уочи недеље. Недељом je за оне који желе проучавати основе православља отворена Васкрсна школа.

Беседа монаха Арсенија (Јовановић) >>

Песма „Путеви“. Песма и видео посвећен браћи са подворја Лисаја Гора. Ову песму и видео, искушеница нашег манастира,Јелена Јудина, је посветила браћи са подворја Лисаја Гора. Ову песму, „Путеви“, изводи заједно са матушком Маријом Бахваловом. У видеу се налазе исечци и кадрови из филма о подворју.

Лысая гора

Неолидовићи

У манастиру свете Јелисавете помоћ су често тражиле и жене које су се нашле у тешким животним околностима. 

Нађена је територија где је раније било војно одељење и храм у име Преподобног Сергија Радоњешког.

О манастирском Метоху

2011. године на подручју села Неолидовићи (1,5 км) у правцу Мјадела, 7 км од села Вишњевка, организован је женски метох манастира свете Јелисавете.

Овде живе жене које су у тешкој животној ситуацији: које су зависне од алкохола и наркоманије, које су пуштене из затвора, које су због нечега изгубиле своје домове, своју родбину, посао. Све, које су одлучиле да нешто промене у своме животу, овде су нашле склониште и примену према својим способностима.

Заједно са манастирским сестрама Варваром и Маријом, у манастирском комплексу данас има око 30 жена. Живе у двоспратној кући по 3-4 особе у соби. Имају 3 оброка дневно у заједничкој трпезарији.

За њих су створени посебни услови становања: две одвојене куће породичног типа. Васпитање и издржавање детета је озбиљна ствар, па су такве породице под државном контролом. У животу тих жена већ се догодило чудо: захваљујући помоћи и подршци сестара оне су остале заједно са својом децом.

 

Духовни препород

Било које, наизглед, безначајно преображење и било који, чак најмањи корак напред, ка Светлости дешава се захваљујући светом Причешћу, исповести и молитви. Молитвом почиње и завршава се сваки радни дан становника комплекса. Како што знате, молитвени рад је један од најтежих. Али овде не постоји страх од било каквих потешкоћа.

Почевши од октобра 2013. године, сваког уторка у женском комплексу служи се Божествена Литургија - за сада у малој крипти Преподобног Сергија Радоњешког.

У току недеље сестре сваки дан читају акатисте разним светитељима: Марији Египћанки, икони “Чаша Неиспијена”, светој Блаженој Матрони Московској, светом Николају Чудотвроцу Мирликијском, исцелитељу Пантелејмону, Преподобним Кирилу и Марији, родитељима светог Сергија Радоњешког. Акатист њиховом сину, Преподобном Сергију, чита се свакодневно. Сестре се моле светитељу за помоћ у обнови храма у његову част, чија је изградња почела у пролеће 2014. године на сачуваним темељима након пожара. Прелепи дрвени храм се протеже  у висину, а сестре се моле и чекају, када ће се на крају у Неолидовићима зачути величанствена звоњава звона.

У току дана становници комплекса читају Псалтир. После вечерњег правила, сестре увек моле једна другу за опроштај, обавља се Литија.

Како кажу монахинје које овде живе, најважније је у духовном животу ових жена које страдају- схватити, да оне без храма не могу. Причешће- није магично средство, које када примиш можеш се вратити пређашњем животу. причешће, молитва, рад,  треба да постане основа и норма живота. И тада човек почиње да оживљава.

На срећу, таква преображења се већ дешавају: једна од становница комплекса постала је становница манастира, друга- сестра милосрђа.

 

Радна терапија

Радне одговорности су додељене свакој од њих према сопственим снагама и способностима. Сестре раде у башти, баве се шивењем и рукодељем, воде рачуна о домаћим животињама.

У главном у манастирској заједници у Неолидовићима, жене које ту живе  заузете су кућним пословима: раде у кухињи, у повртларству, стакленицима и баве се чишћењем. Наравно, постоје бројни сезонски радови: на пример, зими узгајају печурке у подрумима. Лети припремају лековите траве (коприву, шентјажевку и др.) за биљну радионицу. За празник Уласка Господа у Јерусалим (Цветну недељу-Врбицу) припремају врбове гранчице.

Ту се налазе радионица за шивење и радионица за вез. По правилу, различите ствари се праве према потребама манастира (монашке одежде, прегаче за трпезарију, пешкири, марамице итд.). Али као добри мајстори, жене су спремне да прихвате било који посао и да га испуне марљиво, квалитетно и прецизно.

И какав је комплекс без домаћих животиња? Сестре са љубављу и негом воде рачуна о козама, зечевима, пилићима. Овде је увек могуће обрадовати себе свежим козијим млеком и сиром.

Жена и рукодеље су нераздвојни концепти. Ево на подручју Неолидовића рукодеље је корисна ствар, која овим житељкама помаже да поново пронађу себе, да се науче новоме и да пронађу вољено занимање. Сестре шију кожне ладанке, праве бројанице, које им наручују чак из иностранства.

Жене које раде у комплексу увек су укључене у припремама за разне манастирске празнике. На пример, на Пасху помажу у пекари, боје јаја у трпезарији.

 

Креативан рад

Сестре су под руководством упокојене монахиње Васе осмислиле невероватан креативан концепт – Божићну представу. Училе су да певају, вежбале су песмице и кренуле су  по селу Неолидовићи, гдје су их сви дочекали радосно и са добродошлицом.

Како што се обично дешава, једноставна идеја се развила у креативни пројекат у пуној величини. Иако су се у почетку  Божићне песме чуле само у малим селима, сада се територија где се оне певају веома проширила. Сестре одушевљавају становнике околних села и градова са љубазним и еуфоничним песмицама.

Пријем у Центар за рехабилитацију врши се само по благослову протојереја Андреја Лемешонока, духовника манастира свете Јелисавете, или монахиња које су задужене за послове манастира. Можете добити упут за медицински преглед у оближњој болници. Након примања благослова и лекарског прегледа, можете ићи у Центар за рехабилитацију.

Отац Андреј одржава сусрете са паством у храму у част Иконе Мајке Божије „Державнаја“ сваког уторка у 19 часова. Можете му прићи након састанка и примити његов благослов.

Када дође нова сестра у манастир, она, заједно са сестрама монахињама, пролази кроз пробни рок који ће испитати њену спремност на заједницу и живот у манастиру. То обично траје три месеца или пола године. Након одређеног времена, сестра која је дошла, заједно са монахињама дужна је да изабере своје место у заједници. Овакав разговор није сувишан извештај о извршеном послу, него духовна анализа- расуђивање о своме животу, о даљем путу. После беседе разговара се о новом року боравка, након које се поново води овакав духовни разговор. По резултату неколико оваквих беседа, особа ће имати могућност да добије боравак на неодређено време. захваљујући таквом приступу људи схватају да не трате време само радећи у комплексу, него су део нечег великог и важног.

По завршетку неколико оваквих беседа, особа ће имати могућност да добије боравак на неодређено време. Захваљујући таквом приступу људи схватају да не троше време само радећи у комплексу, него су део нечег великог и важног.

Човек који је погођен грехом изгледа као оштећена икона. Кроз покајање постепено се појављује његов свети лик. Али да би се то десило, неопходно је уложити огромне напоре. Важно је да сваки човек види у себи слику Божију и да се бори против греха, за себе, за свој живот, за могућност да буде са Богом! Наравно, у овом тешком делу сопственом снагом, без помоћи Божије и подршке ближњег, то је немогуће постићи. Али ако човек има наду, веру и поверење у Бога, узајамно стремљење ка љубави - све ће се остварити!

Нелидовичи

СОЦИјАЛНE ДЕЛАТНОСТИ

Мински Градски Центар за медицинску рехабилитацију деце са психонеуролошким болестима

Деци са психонеуролошким и ортопедским проблемима помаже се о овом центру преко тридесет година. Овај центар посебан је по томе што млади пацијенти имају прилику да евентуално буду интегрисани у друштво. Прилике за то им расту у зависности од тога колико много пажње и подршке им се пружа.

Сестре из наше заједнице посећују Центар још од 2009. да би прижиле подршку не само деци већ и њиховим родбинама. Патња кроз коју пролази дете често постаје капија кроз коју цеја породица прилази Богу. Сестре с децом проводе време, посвећују им се, причају с њима и помажу им да се припреме за Свете Тајне. Постоји посебна просторија у којој нам је дозвољено да се служи Литургија и Молебане. На овај начин пацијенти Центра добијају селокупну физичку, менталну и духовну помоћ.

Психонеуролошки Дом-интернат број 4

Још један интернат за одрасле особе са сметњама у менталном развоју отворен је у Минску у јануару 2010. године. Испоставило се да су већина његових пацијената раније били пацијенти интерната за децу са посебним потребама, који је под покровитељством нашег Сестринства. Наше сестре су их пратиле, и дошле и у овај интернат.

Капела у част иконе Пресвете Богородице „Милостиве“ освећена је у овом интернату 25. новембра 2013. године. Божанствена Литургија се овде служи редовно. Сви становници интерната имају могућност да учествују у богослужењима.

Друга градска болница

Милосрдне сестре традиционално служе и помажу у болницама и клиникама. Сестре нашег Сестринства посећују пацијенте у Другој градској болници. Овде постоји градски кардиолошки центар, заједно са разним специјалистичким јединицама. Људима различитих старости и друштвеног статуса се пружа лекарска помоћ.

Свети Амвросије Оптински је говорио: «Некад те болест ухвати не би ли пробудила твоју успавану душу». Људи који остају у болници, далеко од дневних навика и лице у лице са самим собом, много су спреминији на размишљање о својим душама, о Богу, и о смислу живота. Наше сестре су много година долазиле у ову болницу како би тешиле пацијенте и шириле тополоту и љубави из својих срца онима којима су потребне. Захваљујући мисионарском раду сестара, многи пацијенти су се  по први пут у болници упознали са светим Тајнама Цркве. Неки од њих постали су посвећени хришћани.

Дом-интернат за децу-инвалиде с ометњама у психофизичком развоју

Сестре не заборављају децу са особеностима у умном и физичком развоју. Таквој деци која су лишена родитељске топлине и нежности изузетно су потребни љубав, општење и саосећање.

Обавезе сестара у интернату укључују пре свега помагање деци да учествују у црквеним активностима, молитви, разним духовним делатностима и генерално разговарају са њима о Богу.

Сестре организују велики број догађаја, Божићне и Ускршње прославе, излете изван круга интерната и приредбе у којима деца учествују, глуме, итд. Најважније од свега, сестре деци пружају љубав, пажњу и бригу која им је од есенцијалне важности.

Александар Жданович, глумац минског позоришта, своју љубав према Богу је уткао у оснивање дечјег позоришта «Радост», у чијим представама учествује преко 30 омладинаца који болују од различитих болести: ДЦП, Даунов синдром, урођене физичке мане. За 12 година је режирано више од десетине бајки које се с радошћу приказују не само у Белорусији, већ и у иностранству. Бављење позоришном уметношћу под руководством професионалних глумаца благотворно утиче на мале глумце: побољшава се њихово психолошко и емоционално стање, развијају се стваралачке способности, креативност и сензорска моторика, појављује се вера у своје снаге...

Републички Научно-пратични Центар за пнеумонологију и физијатрију

Сестре милосрђа су преко 10-15 година на послушањима у центру у којем се налазе болесници који болују од туберкулозе – једне од најраспострањених инфективних болести у свету (у Белорусији сваке године оболи до 5.000 људи). Овде се налазе људи из свих узраста и друштвеног положаја, али већином су бескућници, људи који су искусили много бола, тешкоћа, оскудице и страха. Одвија се борба за душу сваког човека како би и сви поверовали у Божију Љубав, у Његово милосрђе и могућности покајања и промене живота.

На територији овог центра налази се капела посвећена светом Луки (Војно-Јасеничком). Тешко је говорити о резултататима нашега служења/мисије у овој институцији, која је препљављена патњом и стахом. Надамо се да труд сестара није узалудан: можемо видети душе које се преображавају.

Психонеуролошки Дом-интернат за одрасле са сметњама у развоју број 3

Трећа установа је Дом за ментално оболеле, одрасле и старије људе са сметњама у развоју, где старији и мање способни људи (који обично пате од хроничних менталних обољења) могу живети и добити потребну здравствену помоћ. Сестре монахиње долазе овде јер помагање становницима дома да се повежу са Богом и да учествују у црквеном животу за њих представља мисију од велике важности.

За пацијенте је у Интернату уређена капела у част свете Блажене Ксеније Петроградске где се сваке недеље служи света Литургија. Оне који могу и желе да буду на Литургији сестре доводе у храм. А физички немоћни пацијенти или они који бораве у затвореним одељењима без права изласка, причешћују се у болничким собама. Сваког четвртка се чита акатист светој Блаженој Ксенији и капела бива пуна становника интерната који молитвено, с дечјом искреношћу певају: “Ксенија Блажена, помози, рођена…”

Дуги низ година ради стваралачки колектив „Радосна срца“, којим руководи монахиња Софија. Без обизира на своје физичке и психичке болести његови чланови не губе наду, већ траже спасење у стваралаштву. У оквиру добротворних пројеката они одржавају концерте у Белорусији, Русији, Паризу и другим европским градовима. Својим наступима никога не остављају равнодушним.

Републички научно-практични Центар за психичко здравље

Републички научно-практични Центар (РНПЦ) за психичко здравље у минском насељу Новинки специјализован је за психијатријске, нарколошке и рехабилитационе помоћи. То је један од највећих европских психијатриjских центара који може да прими две хиљаде пацијената. Има 38 одељења, укључујући четири нарколошка и једно дечје. Заједнички рад Сестринства, манастира свете Јелисавете и медицинског особља обавља се у оквиру споразума о сарадњи између Белоруске Православне Цркве и Министарства здравља Републике Белорусије. За координацију сарадње у РНПЦ за психичко здравље постављен је специјални лекар-координатор.

Душевно оболели људи не пате само од своје болести, већ и од самоће. Често се дешава да се од њих удаљава и блиска родбина, а не само познаници и пријатељи. Људи доспевају у ћорсокак очајања и депресије. У том случају може да помогне само благодат Божија. Обилазећи болеснике сестре им помажу да начине прве кораке ка Христу, ка Цркви.

Сестре пацијентима говоре о Тајнама Исповести и светог Причешћа, црквеним празницима и светитељима, помазују их освештаним уљем, дају им просфоре и свету воду. На свим одељењима РНПЦ за психичко здравље редовно се служе молебани за здравље, а у Рехабилитационом центру се сваке недеље служи света Литургија. Пацијенти имају могућност да се исповедају и причешћују.

Сестринство и манастир обезбеђују посао људима који су се лечили од зависности од алкохола и дроге. Бивши пацијенти нарколошких одељења раде на изградњи манастира, у радионицама и у метосима манастира.

Патронажна служба

Манастиру се врло често обраћају људи у најазличитијим животним ситуацијама. У друштву се повећа број усамљених, тешких болесника, инвалида и старих људи који због различитих разлога остају без родбине, као и они којима је потребна кућна нега. Ради пружања овакве помоћи у јулу 2014. године је основана Патронажна служба у част Блажене Валентине Минске на бази Сестринства Преподобномученице Велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне.

Круг питања којима се служба бави је врло разноврстан: санитарно-хигијенска нега немоћних пацијената, социјална помоћ у кућним и свакодневним пословима, помоћ у организацији, консултација код куће у којима учествују медицински стручњаци (хирурзи, интернисти) и испраћај на последњи пут у сладу са Православним предањем.

За Божићне и Ускршње празнике у трговачким центрима града се одржавају акције “Милосрђе” на којима се прикупљају поклони и намирнице који се затим свечано уручују потребитима.

Сестре и браћа похађају четворомесечну обуку и поседују одговарајуће сертификате.

Група узајамне помоћи „Пут ка Христу“

По благослову духовника обитељи, протојереја Андреја Лемешонока, при манастиру свете Јелисавете је основана анонимна група узајамне помоћи „Пут ка Христу“. Овде могу наћи помоћ и подршку људи, чији ближњи страдају од алкохолизма, коцкања и зависности од наркотика. Сусрети се одржавају четвртком у згради школе у част Преподобне Ефросиније Полоцке са почетком у 19.00 часова.

Бавећи се својим проблемима и искуством у превазилажењу тешкоћа, браћа и сестре своју наду полажу на Божију помоћ. На тај начин многи налазе пут ка исцељењу...

За сва питања можете се обратити организатору групе – сестри Татијани: +375 29 750 90 94.

Окупљања групе се одржавају у приземљу у храму светог Јована Шангајског и Санфранциског.

ЛЕТОПИС

2017

21. јануара – Монахиња Јулијана (Денисова) је добила награду кнеза Константина Острошког. То је једна од најзначајнијих награда, коју додељује православна јавност Пољске. Добитника награде бира редакцијски одбор часописа „Православни преглед“ (Przegląd Prawosławny). Добитници ове награде су људи који су посебно допринели развоју православне културе и духовности.

17. фебруара – Поводом двадесетогодишњице оснивања Празничног хора манастира свете Јелисавете, наша издавачка кућа је снимила албум посвећен том колективу. Љубитељи хора могу видети ретке фотографије и сазнати нешто више о животу и стваралачком путу певача и диригента монахиње Јулијане (Денисове).

21. фебруара – Издавачкој кући манастира свете Јелисавете је уручена диплома другог степена Националног конкурса „Уметност књиге“, у номинацији „Одрастамо уз књигу“, за књигу под називом „Житија светих за децу“.

9. марта – Студио светог Јована Ратника манастира свете Јелисавете је у Минску представио документарни филм белоруске режисерке Екатерине Маховое „Нека живи мали принц“.

19. марта – Цртани филмови из колекције „За најмлађе“ су били представљени у Ташкенту на програму Првог форума, фестивала духовно-моралне културе, који се одржао у престоници Узбекистана у периоду од 19. до 21. марта.

1. априла – У Минску су по први пут одржани Великопосни концерти на различитим сценама широм града у периоду од 1. до 7. априла. Различита удружења из Минска су се представила у свим гранама музичке уметности. Иницијатором спровођења тих активности у престоници била је монахиња манастира Свете Јелисавете, Јулијана (Денисова), црквени композитор и диригент.

13. априла – На Велики четвртак, после вечерње службе, приступило се освећењу крста, постављеног у близини храма, у част иконе Мајке Божије „Заштитница све земље“. У прављењу крста су учествовале различите радионице нашег манастира.

20. априла – Радионица ласерског гравирања сада има своју продавницу. Све рукотворине, које прави братија манастира у селу Лисаја Гора, тренутно се налазе у продавници „Подворски поклон“.

20. априла – Митрополит мински и заславски, патријаршки егзарх све Белорусије, Павле, доделио је клирицима нашег манастира хијерархијске награде. Њихово уручење се одржало у четвртак на Светлу седмицу. За марљиво старање о парохијанима, јереј Сергеј Нежборт и јереј Артемије Тонојан, почаствовани су ношења надбедреника, а протођакон Олег Тарасевич је удостојен ношења камилавке.

Од 14. до 21. маја – Ансамбл „Радосна срца“ ће имати концерте широм Европе. Чланови овог необичног колектива су људи са посебним потребама, који живе у психонеуролошком интернату.

22. маја – Документарни филм „Сестра Јована“, режисерке Анастасије Кужовнике, је постао добитник 22. Међународног филмског фестивала „Златни витез“.

9. јуна – Започета је припрема изграње храма у част светог Праведног Јована Руса, упоредо са интернатом Но1 у Острошицком Городку. Интернат се налази код Минска (област језера Вјач) и пре две и по године овде се преселио део оних који су живели у дому, интернату за децу ометену у развоју.

10. јула – Наши иконописци су иконописали икону „Сабор Дванаест Апостола“. На икони су изображени први Христови ученици. У икону су уметнуте честице моштију осморице светих апостола: Петра и Андреја, Јакова Заведејева, Вартоломеја, Матеја, Симона Зилота, Тадеја и Матије. Светиња се налази у храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“.

11. октобра – Уз благослов Митропилита Минског и Заславског, Павла, у манастиру је одржано свечано отварање изложбе „Крунисана породица. Пут љубави“, која је посвећена цару Николају Другом и његовој породици.

20. октобра – „Топли сусрети“ – манастир је започео нови културни пројекат.

23. октобра - Документарни филм „Сестра Јована“, у којем је приказан живот монахиње Јоване (Пискунове) из нашег манастира, добио је једну од главних награда Међународног фестивала „Покров“.

21. новембра – У манастиру су одржане прве лекције неге о пацијентима. Часови пружају могућност оспособљавања за комплетну негу о људима којима је потребна помоћ медицинских сестара, а такође пружају знање о основама неге породици тешко оболелих и немоћних људи.

26. новембра – Радионице нашег манастира су учествовале у украшавању унутрашњости катедрале подигнуте у част Рођења Исуса Христа у Солигорску, која је освештана тог дана.

2016

Јун – Манастир свете Јелисавете је први пут у Европи одржао Православни Фестивал “Од срца срцу”.

1. јун – Протојереј Андреј Лемешонок, духовни отац манастира је освештао нови Дом ходочасника.

Април – Освештане су и подигнуте куполе цркве у част светог Јована Шангајског и Санфранциског у току Треће Недеље Великог Поста (празновање Часног Крста). Овај важни догађај је обележио нову фазу изградње цркве на земљишту Националног Центра за примењена истраживања у Новинкију.

21. марта – Освештана је капела у стеденском насељу у Минску. Отац Андреј Малакховски, свештеник манастира свете Јелисавете је постао ректор нове Епархије.

Март – У манастиру свете Јелисавете основан је нови хор под називом „Радуј сja“. Његови учесници су лаички извођачи сестринства у част свете Јелисавете.
3-13 марта – У главном граду Белорусије је по први пут одржан фестивал Православне културе „Кладез“.

14. јануара – Отворени су “Њабеси” фестивал и „Батлеика“ луткарско позориште, овог пута са новостеченим међународним статусом.

2015

16 октобара – Снимљен је филм у којем је глумио Протојереј Андреј Лемешонок, духовни отац манастира свете Јелисавете, под називом „Два Андреја“.

7-8 октобара – У цркви, у част светог Сергија Радоњешког, у Женском Центру за рехабилитацију, близу Неолидовића, је по први пут прослављен дневни молитвени круг.

29. септембра – Високопреосвећени Митрополит Атанасије Лимасола посетио је манастир свете Јелисавете.

26. августа – Отворен је Зоолошки врт у Мушком Центру за рехабилитацију у Лисаји Гори.

17. августа – Високопреосвећени Митрополит Минског, Павле, егзарх Белоруске Православне Цркве посетио је Мушки и Женски Центар.

Јануар – Група православних хришћана (међу којима је било неколико браће и сестара нашег манастира) започели су редовне посете у Донбасу са духовним и добротворним мисијама.

2014

13 новембра – “Пут до Христа”, анонима група помоћи за људе чији ближњи болују од различитих болести зависности, је основана од стране манастира.

1. новембра – Манастир свете Јелисавете имао је достојанствену прославу 150 година од рођења свете Преподобноученице Велике књегиње Јелисавете Фјодоровне.

12. октобра – У манастир свете Јелисавете су са са грчког острва Евија донети делови моштију светог Јована Руског.

„Бели свет“, добричинитељски догађај у циљу помоћи бескућницима, организован је од стране манастира по први пут у Минску.

4. марта – Нови егзарх Белоруске Православне Цркве, Митрополит мински и заславски, Високопреосвећени Павле, посетио је манастир по први пут. Његово Преосештенство је читао Велики покајни Канон светог Андреја Критског.

2013

8. октобра – Одржана је прва Божанствена Литургија у Женском Центру за рехабилитацију близу Неолидовића.

16. септембра – Ансамбл “Радосна срца” из дома за старе и за особе којима је потребна помоћ, под вођством сестара манастира одржали су свој први концерт у Дому Трудољубља манастира свете Јелисавете. Након тога ови наступи су постали редовни.

Јун – Еквинска Терапија за оболелу децу започела је у Мушком Центру манастира за рехабилитацију у Лисаји Гори.

2012

16. септембра – Монахиње манастира свете Јелисавете имале су састанак са Архиепископом Женеве и Западне Европе (ROCOR,) Високопреосвећеним Михаилом (Донсковим).

5. марта – Митрополит Иларион (Алфејев), председавајући сектор иностраних послова Цркве за Московску Патријаршију, посетио је манастир свете Јелисавете у понедељак Друге Недеље Светог поста.

2011

30. децембра – Први молебан и акатист иконе Мајке Божије „Пантастасе“ („Свецарица“), која је у манастир донесена са Свете горе, одржан је у цркви у част иконе Мајке Божје “Державнаја“.

15. новембра – Игуман манастира Ватопеда, са Свете горе Атос, архимандрит Јефрем, посетио је манастир.

25. октобра – Опране су мошти светог Јована Шангајског и Санфранциског у цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску у САД и преобучене у одоре које је урадила кројачка радионица манастира.

Август – Прва књига беседа Протојереја Андреја Лемешонока објављена је у Србији.

17. јула – Прва Божанствена Литургија је одржана у доњој цркви у част светих Царских мученика.

Јун – Изградња Недељне школе почела је на имању манастира свете Јелисавете.

30. јуна – Женски Центар за рехабилитацију манастира свете Јелисавете основан је у близини Неолидовића, области Минска. Убрзо је пружио добродошлицу својим првим становницима.

2010

22. новембра – Нова црква у част светог Нектарија Егинског саграђена је на имању Интерната за децу са посебним потребама. Божанствена Литургија је одржана тамо по први пут.

Октобар – Студио у част светог Јована Ратника и режисерка Галина Адамовић продуцирали су филм “Инокиња”, о Ирини Денисовој, познатој диригенткињи (сада монахиња Јулијана Денисова).

9. маја – Одржано је прво монашење Велике Схиме у историји манастира – монах Павле (Полијак) постао је схимонах Петар.

10. априла – Први фестивал Православне музике “Државни глас” одржан је у цркви, током Светле Недеље, у част Мајке Божије “Державнaјa”.

3. јануарa – Митрополит Филарет освештао је цркву при Мушком Центру за рехабилитацију у Лисаји Гори у част иконе Мајке Божије “Чаша Неиспијена”. Том приликом извршено је иноческо пострижење косе шесторици браће наше заједнице.

2009

18. децембра – Протојереј Андреј Лемешонок је са свештеним служитељима манастира сместио остатке моштију светог Николаја Чудотворца у стару икону светитеља.

Септембар – Основана је радионица за рестаурацију икона.

22. августа – Манастир свете Јелисавете прославио је своју дестогодишњицу. Извршени су иночески и монашки постризи.

25. априла – У Цркви при Мушком Центру за рехабилитациу, у Лисаји Гори, је одржана је прва Божанствена Литургија у част иконе Мајке Божије „Чаша Неиспијена“.

2008

25. октобра – Његова Светост, Патријарх московски и руски, Алексеј II посетио је манастир свете Јелисавете. Том приликом Његова Светост је извршио освећење цркве у част иконе Мајке Божије „Державнаја“. Игуманија Ефросинија (Лаптик) и Протојереј Андреј Лемешонок награђени су дипломама као и признањима њиховог рада у славу Православне Цркве.

Октобар – Митрополит Филарет освештао је нову цркву у част иконе Мајке Божије “Державнаја”. Његово Преосвештенство је подарио свету Библију библиотеци нове цркве.

Септембар – Oдржан је молебан у манастиру поводом доласка дела моштију светог Јована Шангајског и Санфранциског. Те свете мошти у наш манастир је донео Протојереј Петар Перекрестов, свештеник цркве Пресвете Богородице у Сан Франциску.

6-10. августа – Организована је прва Православна Изложба „Јармарка“ од стране манастира под благословом Архиепископа новогрудксог и лидијског, Гурија. Сличне изложбе су одржане у неколико белоруских градова до краја лета. Тако је зачет Фестивал Православне Културе “Кладез”.

7. априла – Постављена је веб страница манастира.

2007

Септембар – Завршен је нови манастирски конак.

Јануар – Завршени су радови мозаика у цркви у част иконе Мајке Божије „Державнаја“.

2006

Пролеће – Студио у част светог Јована Ратника продуцирао је свој први документар “Пут Љубави”. Први аудио наступ за децу „Чудесне авантуре Варија и Глеба“ су издате од стране студија манастира.

Основана је радионица за рестаурацију и радове позлате.

2005

10. маја – Освештана је црква у част Лазаревог Васкрсења на Северном Гробљу и одржана је прва Божанствена Литургија.

2. јануара – Освештана је црква свете Јелисавете Фјодоровне. Монахиња Ефросинија (Лаптик) је добила чин игуманије.

2004

Јесен – Завршена је изградња цркве у част Лазаревог Васкрсења на Северном Гробљу.

Лето – Започета је изградња конака, трпезарије и цркве у Мушком Центру за рехабилитацију у Лисаји Гори.

Пролеће – Основан је дизајн студио.

2003

Децембар – Сестре манастира су почеле са непрестаним читањем Псалтира у цркви светог Николаја Чудотворца Мирликијског.

14. августа – Високопреосвећени Митрополит мински и слуцки, Филарет, први пут је посетио Мушки Центар за рехабилитацију у Лисаји Гори.

2002

Јесен – Радионица ткања позлатом је основана и на крају године радионица рада на мозаицима.

27. октобра – Прва књига која је припремљена за штампу од стране издавачке куће манастира свете Јелисавете је била „Писма светог Макарија Оптинског“. Од тада издавачка кућа је издала бројне акатисте, молитвенике, биографије светитења, бајке, кратке приче, писма, беседе, календаре, дневнике итд.

26. октобра – У Мушком Центру за рехабилитацију у Лисаји Гори је одржана прва Божанствена Литургија. Постигнут је одговор да се изгради црква у част иконе Мајке Божије “Чаша неиспијена” на подручју Центра за рехабилитацију.

Септембар – Недељни молебани са акатистима светом Нектарију Егинском су почели у Интернату за децу са посебним потребама.

14. маја – На Северном Гробљу на Задушнице одржана је служба у част Лазаревог Васкрсења. Митрополит Филарет је достојанствено поставио темеље нове цркве и служио Парастос.

24. априла – Отац Андреј Лемешонок, духовник отац манастира и сестринства, је добио чин протојереја. Монахиња Ефросинија (Лаптик) постала је настојатељица монашке заједнице, дато је јој право да носи напрсни крст. Митрополит Филарет је поставио делове моштију светог Николаја Чудотворца Мирликијског у икону.

Пролеће – Аудио студио манастира је припремио први албум који је садржао и беседе духовника манастира.

2001

Новембар – Делови моштију светог Мученика Гаврила Бијалстока и светог Луке Кримског су стигле у манастир.

Јул – „Назабудка“, Православни летњи камп, је отворен у Мушком Центру за рехабилитацију у Лисаји Гори.

Пролеће –Издавачка Кућа и аудио-видео студио у част Светог Јована Ратника су основани са благословом духовног оца манастира Свете Јелисавете.

Зима – Радионице за фреске и израду икона су почеле са радом.

2000

5. маја – Из манастира свете Оптине у наш манастир су донесени делови моштију светих Оптинских Стараца.

Април – У цркви светог Николаја Мирликијског Чудотвроца су одржаване дневне свете Литургије почевши са светом Недељом.

16. априла – Високопреосвећени Филарет је поставио темељ нове цркве у част иконе Мајке Божије „Державнаја“ на дан акатиста Божијој Матери. Истог дана протојереј Теодор Повни, ректор Парохије Свих светих у Минску, са својим парохијанима, подарили су нашим сестрама икону свете Преподобномученице Јелисавете Фјодоровне са деловима њених моштију.

24. марта – Освештане су прве новоизграђене келије. Уведено је грејање за монахиње.

Пролеће – Прва браћа која су имала проблеме зависности од наркоманије и алкохола, они ослобођени затворске казне, бескућници и они са посебним потребама, дошли су у Центар за рехабилитацију у Лисаји Гори.

1999

10. децембра – Освештана је нижа црква у част светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Две расофорне монахиње су добиле чин мале схиме, а четири искушенице су пострижене у расофорне монахиње.

27. септембра – Освештан је Крст и подигнут на куполу цркве свете Јелисавете на дан Воздвижења Часног Крста Господњег.

22. августа – Рођендан манастира свете Јелисавете. Његово преосвештенство Митрополит мински и слуцки, Филарет, је постригао Ларису Лејо, Лију Шиленково и Јелену Лаптик у расу и благословио свештеника Андреја Лемешонока и монахињу Јелисавету (Сисун).

Април – Основана је иконописачка радионица.

1998

23. августа – Јелена Сисун је замонашена под именом Јелисавета. То се догодило у селу Дамашани у манастиру светог Јована Богослова. Касније је постала игуманија манастира свете Јелисавете.

Лето – Основане су радионице керамике и рада са каменом, као и Недељна школа.

12. априла – У новоизграђеној цркви светог Николаја Чудотворца Мирликијског одржана је прва Божанствена Литургија.

6. фебруара – Митрополит мински и слуцки, Филарет, је освештао Часну Трпезу капеле у част свете Блажене Ксеније Петроградске у Интернату бр. 2 (Минск).

1997

13. децембра – Протојереј Андреј Лемешонок је донео делове моштију свете Преподобномученице Јелисавете Фјодоровне из Јерусалима на свој имендан.

7. децембра – На дан свете Екатерине су постављени темељи прве манастирске цркве.

Лето – Митрополит Филарет је благословио изградњу цркве у близини болнице за ментално оболеле у Новинкију. Међутим, пошто је заједница имала мало новца мештани и окружење су се противили изградњи. У циљу да реши те проблеме, отац Андреј Лемешонок отишао је код духовног оца, старца Николаја Гуријанова, који је живео на острву Залит. Духовни отац му је пружио новчаницу (5 руских рубљи у то време) са сликом цркве на њој и рекао: „Народ ће ти донети остатак.“

Мај – На бучним улицама Минска пролазници су видели сестре са кутијама за прилог. Сакупљли су прилоге за изградњу цркве у Новинкију.

1996

7. децембра – Уз благослов Високопреосвећеног Митрополита миснког и слуцког, патријаршког егзарха све Белорусије, Филарета, оносвано је сестринство у част свете Преподобномученице кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Током службе одржаној у цркви светих Петра и Павла у Минску, сестре су добиле благослов да носе беле одоре.

27. септембра – У психијатријској болници је одржана прва света Литургија, на дан Воздвижења Часног Крста, захваљујући сестрама будућег сестринства. Одслужена је у хипнотаријуму – месту где су људи лечени хипнозом.

Лето – То је обележило зачетак радионице шивења.

Април – У психијатријској болници у Новинкију (тренутно Народни Центар за примењена истраживања менталног здравља) је одслужен први молебан. Након молебана је одржан састанак током којег су сестре одлучиле да оснују Сестринство у част Преподобномученице кнегиње Јелисавете Фјодоровне и тражиле су благослов од високопреосвећеног Митрополита минског и слуцког, егзарха све Белорусије, Филарета.