РОЂЕНА ДУША: ИСКУШЕНИЦА ЈЕЛЕНА (ЈУДИНА) – ДЕО ДРУГИ

Родная душа: послушница Елена (Юдина)

 

Прва исповест

Читала сам књигу праведног Јована Крестјанкина „Искуство грађења исповести“ и три месеца сам свакодневно плакала. На каналу „Сојуз“ увече сам укључивала вечерње молитве и молила се пред једином иконом Богородице „Нерушимаја Стена“ коју ми је кума поклонила на Крстовдан. Онда сам негде у кући пронашла молитвеник. Тако сам почела да се навикавам на вечерње правило.

  Мучила ме је тежина грехова који су се накупили. У току дана сам читала по пола странице, плакала сам, схватала колико сам крива пред Богом за свих оних десет година ужаса који се у мом животу дешавао без Њега. Тако сам се припремала за прву исповест.  

На исповест сам отишла код старешине који ми је дао благослов за вожњу: „Оче Анатолије, требало би да се исповедим за цео живот.“ Он је то прихватио врло озбиљно. Било је око 9 сати увече, већ је било касно, иза мене се отегао прилично дугачак ред, а храм је требало ускоро да се затвори. Дуго нисам могла да проговорим прву реч. Стајала сам и плакала. А свештеник је стрпљиво чекао. Стегао ми је руку, није ме пожуривао. Осећао је озбиљност и важност тренутка. Заиста, сваку реч у греховном талмуду сам с болом проживела. Просто сам откидала комаде меса из своје јадне душе. Тако је почело моје уцрквљење. Убрзо сам се преселила у Москву. Запослила сам се у самом центру града. Првог дана после посла сам пожурила на службу у најближу цркву — храм Светитеља Николаја у Звонарима на московском подворју Пјухтицког манастира. Отварам врата, а право према мени иде монах с кадионицом. Срели су нам се погледи. „Господе, кад бих имала оваквог духовника!“ — севнула ми је мисао. Испоставило се да је овај монах архимандрит Платон који је касније заиста постао мој духовни отац. Али је најзанимљивије тек предстојало…

Служити Богу и певати Мајци Божијој

Свету Матронушку сам молила да ми да младожењу. Само најбољег. Ускоро сам се упознала с верујућим младићем. Једном ми је предложио да радим нешто у храму: „Па лепо певаш — буди појац.“ „Шта ти је, тамо поју само свеци!“ — противила сам се. Али ми се много свиђало како поју у храму Светитеља Николаја у Звонарима. И одлучила сам да питам: „Помаже Бог, да ли примате цивиле у хор?“ Позвали су диригенткињу. Изашла је млада расофорна монахиња Теофанија (сад је примила монашки постриг с именом Доситеја) и скептично је почела да ме испитује: „Да ли сте некад певали у хору?“ — „Нисам.“ — „А одакле вам идеја да можете да појете?“ — „Свирала сам виолину у музичкој школи.“ И мати Теофанија је попустила. Управо је завршила курс за диригента и били су јој потребни појци. А ја имам низак глас — то се прилично ретко среће. Осим тога, и отац Платон је инсистирао: „Узми је. Треба да се спријатељиш с њом.“

Обавезан услов за то да неко постане члан хора била је исповест. Ја сам закаснила у заказани дан. Сви оци су се разишли и одједном је пред налоњ изашао отац Платон. Отац Платон је архимандрит, духовно чедо оца Кирила Павлова, и наравно, прави монах. Он зрачи таквом љубављу, невероватном, то је љубав Духа!...

Поново сам морала да испричам своју причу од самог почетка — морала сам да му објасним о чему се ради. И, ужас, дао ми је епитимију!

  Загрмела је пресуда: забрана Причешћа на неодређено време, обављање свакодневног правила с 40 метанија...  

Отац је на налоњу држао иконицу праведног Јована Кронштатског. Сваки пут сам на исповести са сузама преклињала свеца: „Оче Јоване, молим те, помози.“ Молила сам му се да ми Бог опрости и да ми буде дозвољено да се причешћујем. Скоро је паклена мука да практично сваког дана појеш на служби и видиш како се људи причешћују, а ти не смеш. Појеш: „Тјело Христово примите…“ — и лијеш сузе... Моја казна је трајала десет неиздрживо дугих месеци. На крају ми је отац укинуо епитимију и цела певница је плакала од радости кад сам прилазила Путиру.

А шта је било с мојим младићем? Веза се завршила после нашег путовања код његовог духовника — оца Илариона, старешине Кључеве пустиње у Мордовији. Отишли смо по благослов за брак. Он се према мени односио с великом топлином, иако су ме плашили да је строг, причало се да се отац Иларион понекад прави јуродив разобличавајући човека у присуству других људи.

  Али тада сам већ потпуно веровала Богу. И мој мото је гласио: боље је да изгорим од стида овде и сад него да вечно горим у паклу.  

И отац Иларион нам није дао благослов: „Рекао ми је да не може.“ У недоумици сам се питала: „И шта сад да радим?“ Он је топло рекао: „Да служиш Богу. Служи Мајци Божијој и певај Јој.“ А онда је додао: „Певај Јој. Све ће за тебе учинити. Сама ће све учинити за тебе.“

Узгред речено, кад сам дошла у манастир Свете Јелисавете за певницом су ме чекала озбиљна искушења: просто нисам могла да погодим ноту. Имам апсолутни слух, а нисам могла да погодим и готово! Као да ми је глас водио засебан живот. Али сваки пут кад бих хтела да оставим певницу, сетила бих се речи оца Илариона: „Служи Мајци Божијој“, па бих остала. Значи, тако треба, ради смирења. Ако те нико не тера — стој, певај и служи.

Још нисам потпуно схватила шта се дешава и куда ме Господ води. Али сам тражила вољу Божију. Стално сам питала: „Реци ми Своју вољу. Нека буде Твоја воља, а не моја. Само ми реци шта да радим.“

Сад ми је јасно да ме је отац Платон све време наводио на мисао о манастиру. Очигледно, просто је чекао да плод сазри. Кажем му: „Оче, забављам се са младићем, некако нам не иде, требало би да узмемо благослов од његовог духовника, а он је далеко, никако да одемо.“ А отац ми одговара: „Ето, ни ја нисам имао намеру да идем у манастир. Служио сам војску, а онда сам дошао — и готово.“ Мислим: „Зашто ми то прича?“ Или се дешавало да дођем на исповест (он је већ одавно руководио мноме, често ме је виђао), па ме пита: „А из ког си ти манастира?“ И смеје се. Наравно, сад су ми се сложиле све коцкице.

 

„Господе, да ниси можда нешто побркао?“

Неизрециви су путеви Твоји, Господе... Све је почело од необичног догађаја на путу до Естоније.

Моја другарица и духовна сестра Татјана, учитељица из забаченог села у Костромској области, гледала је филм „Монахиња“ о мати Јулијанији (Денисовој). И код Тања је добила фикс-идеју: „Лено, обавезно треба да се упознаш с њом!“ Тада сам јој рекла: „Слушај, а зашто да се упознајем с њом? Имам овде свог диригента.“

Татјана и ја смо кренуле на ходочашће у Пјухтицки манастир у Естонији. Успут смо свратиле у Новодевичји манастир у Санкт Петербургу. Било је касно, парохијане су полако испраћали из храма. „Хајде на брзину да целивамо иконе!“ — командовала сам. Брзо смо их целивале. Изашле смо из храма. И ја сам ужаснуто замрла на месту.

  Низ моје лице је текло нешто топло, као крв (имала сам много операција на глави и добро познајем тај осећај). Обузео ме је неописиви страх: сад ћу умрети... Додирујем главу — вунена марама ми је скроз мокра. Гледам длан — просуло се уље из кандила. Одахнула сам. Али страх није прошао. Одмах ми је синуло: жена је уљем опрала Христу ноге припремивши Га тако за погребење. Значи, сигурно ћу умрети. Али је страх заменило спокојство: ако треба да умрем, умрећу.  

Селе смо у ноћни аутобус за Естонију. Био је комфоран, на седиштима су монитори, можемо да гледамо филм. И Тања ме је тада опет подсетила на сусрет с монахињом Јулијанијом. Добро, кажем, хајде да видимо где се подвизава мати Јулијанија, па ћемо свратити у повратку. Укуцавам захтев у претрживач. Интернет лоше ради, дуго се учитава.

 Док се учитава окрећем се према Тањи и питам: „А од које иконе се просуло уље?“ „Од свете Јелисавете,“ — блажено се осмехнула Татјана. У том тренутку се на интернету појавило: „Манастир Свете Јелисавете.“ Премрла сам…  

Нисам могла себи да дозволим да занемарим тако очигледан знак. И за Божићне празнике смо Татјана и ја кренуле у Минск. Уопште ми се није ишло... Брату се родила кћерка Катарина и одмах је доспела у реанимацију. Другог дана њеног живота, на празник Ваведења Пресвете Богородице у храм једва сам наговорила свештеника да оде са мном у шок-собу и да крсти моју братаницу. Певала сам „Во Христа крестистесја“, а Каћуша је лежала тако мала и беспомоћна… Ја сам јој била кума. Брат се увредио због мог одласка, на послу су се одржавали важни тендери. У принципу, околности нам нису ишле на руку, али смо узеле благослов од оца Платона и кренуле.

Испоставило се да је Минск врло пријатан. Имала сам осећај као да сам се вратила у родни крај. Истог дана смо дошле на вечерњу службу у Никољски храм манастира Свете Јелисавете. Било је много монаха. Пост. Лепота. Служба дуго траје.

А онда, 31. децембра за време ноћне новогодишње службе, док је отац Андреј проповедао, десило ми се нешто необјашњиво. Он прича, а ја као да се налазим у вакууму: уопште ништа не чујем, као да сам оглувела.

  И одједном јасно чујем глас: „Ово је твој дом и ту треба да останеш.“ Наврле су ми сузе. Апсолутно нисам желела да свој живот вежем за манастир. „Господе, да ниси можда нешто побркао?“  

Међутим, у току свег претходног времена у мени се већ укоренио страх од тога да не живим по вољи Божијој. Стабилан страх. „Господе, да ли то сигурно Ти говориш? — плакала сам као киша. — Да ли сам све добро схватила?“ Целу службу сам преплакала.

Неколико дана касније почела сам помало да се навикавам. Упознала сам се с мати Јулијанијом. Татјана и ја смо често долазиле на службе. У Москву сам се вратила с новим осећајем: у мени, негде дубоко у срцу, као да се родило детенце.

  И као што мама чува своје новорођенче, узима га у наручје, привија уз себе и жели да заштити од свих свим својим бићем, тако сам и ја покушавала да заштитим своје детенце. Желела сам да будем сама, да се молим, да бесконачно читам Псалтир и Јеванђеље.  

Наравно, једва сам чекала да све то саопштим оцу Платону. Али успела сам само да му телефоном испричам нешто о путовању, у општим цртама. Неочекивано је у мени почела да расте жеља да одем у манастир Свете Јелисавете. И то је из дана у дан била све јача и јача. Цео мој претходни живот, посао (на којем су ми, узгред речено, понудили боље радно место и већу плату) постали су ми туђи, страни и бесмислени.

На крају сам успела све да испричам оцу Платону, до најситнијих детаља. Он ме је радосно погледао: „Благодат… Господ те је призвао, је ли?“ — „Вероватно… Ви ми реците. Откуд ја знам да ли ме је призвао или није…“ А отац избегава одговор, не каже ми ни „да“, ни „не“. На крају је почео сасвим да ме избегава: нестајао је, обилазио ме је, чинио је све да се не сретнемо. На исповести се буквално дешавало да заспи. Нисам знала шта да радим: не могу да живим у свету, али нисам добила ни благослов да идем у манастир.

Наступио је празник новомученика Руске Цркве. Украшавале смо икону, ја сам певала за певницом. А на икони су доле насликане света преподобномученица Јелисавета и инокиња Варвара. Целивам и плачем: „Јелисаветице, видиш, није воља Божија да дођем у твој манастир.“ Стојим на службе, гледам икону, лијем сузе…

Одлучила сам да на исповести као грех кажем оцу да не могу да се помирим с тим да не могу да одем у манастир. Кажем, оче, не могу да прихватим то што ми не дате благослов да идем у манастир. „Ја не дам? Дајем!“ — одговори отац Платон. И тада сам напокон схватила: „Оче, нисам разумела, дајете ми благослов?“ — „Наравно!“

  Почела сам да га тресем, а он се смеје из све душе. „Значи, сад, овог тренутка ми дајете благослов?“ — „Да!“ Правим метанију, љубим под… Наравно, моја радост се не може описати речима.  

Отпутовала сам у Сибир по очев благослов. Брат никако није могао да прихвати мој одлазак у манастир. Били смо врло блиски и било му је тешко да ме пусти. Плакао је, звао је тату, молио га је да ме одговори. Дошла сам код оца и рекла: „Тата, благослови ме да идем у манастир.“ Заплакао је. Рекао је да не зна ништа о томе, али да је очигледно да је, ако сам тако одлучила, то и потребно. И дао ми је благослов.

Моја мати Доситеја је такође плакала: „Никад те нисам загрлила, а сад толико желим да те загрлим! — и плаче. — Оче, не схватате какав је то губитак...“ Али ето, већ је два пута долазила овамо у манастир. Обитељ свете преподобномученице Јелисавете ју је одушевила.

Нови живот

  Све је по промислу! Господ се толико брине о нама!... То је дивно. Нису узалудни чак ни грехови које нам Господ допусти да учинимо. Јер због неких грехова долази покајање и човек почиње да жали друге људе, да их не осуђује. 

Од првог дана у манастиру сам била на послушању у издаваштву. Годину и по дана касније премештена сам у радионицу за вез — да се бавим индустријским дизајном. Господ ми је дао памет, па сам некако брзо научила да радим у том програму. Много ми се свиђа.

Од првог дана у манастиру сам била на послушању у издаваштву. Годину и по дана касније премештена сам у радионицу за вез — да се бавим индустријским дизајном. Господ ми је дао памет, па сам некако брзо научила да радим у том програму. Много ми се свиђа. Од самог почетка живота у манастиру много болујем. У току прве године сам имала две озбиљне операције под анестезијом; и ногу сам сломила — месец дана сам била у гипсу, и од бубрега сам боловала, чак ми се и рибља кост заглавила у грлу (смеје се). Слава Богу за све! Мати Јулијанија каже да је то нормално. На почетку пута сви треба мало да болујемо — као што дете често болује кад дође у вртић — то је ствар адаптације. Још увек се адаптирам. Манастирски духовник отац Андреј Лемешонок је рекао да је болест мој крст. Тако да болујем, радим колико могу, и слава Богу за све. Веома сам захвална Господу што сам дошла баш овде, у наш вољени и рођени манастир Свете Јелисавете.

Блиц-питања

Које су ваше најкарактеристичније особине?

— Тврдоглавост и упорност.

О чему сањате?

— Да доспем у Царство Небеско.

Особина коју бисте желели да стекнете у монашком животу?

— Смирење. Не, није... На првом месту је свеобухватна љубав. И смирење.

Манастир је?

— Живот. Мој живот.

Интервју са с. Јеленом Јудином (део први) >>

Забележела је Марија Котова
С руског превела Марина Тодић

19.02.2019

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать