РОЂЕНА ДУША: ИСКУШЕНИЦА ЈЕЛЕНА (ЈУДИНА)

Родная душа: послушница Елена (Юдина). Часть 1

Шта лепу и успешну девојку, што се каже, у најбољим годинама и на врхунцу каријере, може да наведе да у једном тренутку остави све и да оде у манастир? Ова прича је за све оне које је због неког разлога обузела потиштеност и који су заборавили на то како наш Небески Отац воли и пази Своју несташну децу. Чути глас Божији, Његов позив од најранијег детињства, а после мајчине смрти се увредити на Бога и на десет година затворити за Њега врата свог срца... Бити на ивици смрти и не уплашити се... Поднети захтев за регистрацију брака у Матичном уреду, а затим изненада раскинути све односе... О свом необичном путу до манастира Свете Јелисавете редакцији сајта нешто је испричала искушеница Јелена (Јудина).

Дечји разговор с Богом

Од најранијег детињства сам разговарала с Богом. Једноставно и искрено. Нисам ништа знала о Њему, али сам због нечега веровала у Њега. Иако се у нашој породици никад није причало о вери. Моји родитељи су били припадници совјетске интелигенције: мама, Наталија Викторовна Јудина је била професорка клавира, а тата, Владимир Сергејевич Јудин је војно лице. Родила сам се у Сибиру у Железногорску у Краснојарској покрајини. Железногорск је затворен град. Ограђен је бодљикавом жицом, у њега се улази и излази само преко рампе — сваки становник има своју пропусницу. Тамо се налази огромна атомска фабрика у самој стени.

Родитељи су ишли у исти разред. После школе су завршили средњу школу (тата војну, а мама музичку) и узели су се. Отац је, наравно, често мењао место боравка живећи у разним местима наше непрегледне домовине. Мама га је смерно пратила. Сва деца у нашој породици рођена су у различитим крајевима Русије. Ја сам се родила као најмлађа, пета.

Сви смо стекли солидно образовање, укључујући и музичко. Музика ме је увек привлачила. Као дете, тек што сам могла да дохватим дирке на клавиру, покушавала сам да свирам. Али је професорка на аудицији у музичкој школи донела пресуду: „Виолина! Зашто дете да квари слух и да иде на клавир? Има одличне предиспозиције. Виолина!“ Ове речи су за мене одјекнуле као гром из ведра неба. Али мама је била одличан педагог и дипломата и пронашла је одговарајући приступ: „Лено, учићеш да свираш и виолину, и клавир.“ Веома сам волела своју маму и веровала сам јој. Заиста, у мене су полагали велике наде што се тиче музике: од малих ногу сам наступала на концертима и побеђивала на конкурсима.

Мени је најтеже да пожелим. А ако се у мени пробуди жеља, држи се, идем пуном паром, кроз сва искушења. Али најтеже ми је баш да „пожелим“. И само сам захваљујући мами завршила музичку школу и много сам постигла. Још сам сањала о певању, али ми нису дозволили ни да идем на хор, ни да се бавим соло певањем, много времена сам морала да посвећујем свирању виолине. Тако да ме је музика пратила од најранијег детињства.

Расти у љубави и живети у колиби

Расли смо у љубави. Тата и мама се никад нису свађали. Данас, наравно, схватам да су и они сигурно имали проблема и неспоразума, али ми, деца, никад нисмо чули од њих ниједну грубу реч.

Љубав и подршка родитеља дају чврст темељ личности. Захвална сам својим родитељима!

Тата је патриота с великим „п“, усадио нам је љубав према домовини. И своју професију је изабрао због љубави према Русији, према Сибиру. Тата нам је пренео своју љубав. Сећам се да смо брат и ја волели да у колима пустимо на најјаче песме групе „Љубе“ и просто су нам сузе врцале из очију — тако су ови стихови деловали на нас. На несрећу, мој једини и вољени брат Владимир умро је у мају 2017. године. Веома смо личили и били смо блиски. Наравно, у Богу су сви живи. Уопште, смрт вољених људи се лакше преживи с Богом.

  Атмосфера у породици са много деце учи нас да потпуно другачије ценимо живот. Стичеш одређено искуство: да делиш, да попушташ, да пажљиво слушаш другог. Сад ми је то од велике помоћи у манастиру: кад у једној келији живи три апсолутно различите особе – три космонаута, сваки са своје планете. 

Тата је неуморно понављао да морамо да се држимо заједно, да живимо сложно, да помажемо и подржавамо једни друге. Све време смо слушали причу о метли: једна сламка ће се сломити, а кад су све заједно, не могу се поломити... Наравно, било је туча, свађа, вике. Ни сад ми нарав није лака. Али покушавам да радим на томе .(смеје се).Родитељи су нас научили да ценимо оно што имамо.

  У нашој породици је важио закон: ако хоћеш да једеш – воли и једи, ако нећеш да волиш – немој да једеш. Све је било врло једноставно. 

За викенд, кад би се десило да смо сви слободни, цела породица је сложно спремала ручак. На пример, правили смо пељмене. Заједно смо ручали. А онда бисмо сви легли на брачни кревет и читали књиге. Хтела сам да будем несташна, а не да читам. Али ако се сви нечим бави и ти мораш да читаш. У манастиру је иста ствар. Тешко ми је да стојим на служби, али сви стоје и то ме тера да се држим, да одстојим до краја. Човек се постепено навикава.

Увек сам много волела природу. Сећам се, сањала сам о томе да одем у шуму, да саградим колибу и да живим сама са природом. Пред спавање сам често замишљала да живим сама, шта једем у овој шуми, чиме се бавим. Чак сам и неке цртеже држала у свескама. Дешавало се и да побегнем из школе — толико ме је привлачила природа, желела сам тишину. Код нас у Сибиру има дивних шума, невероватно лепих. Дуго сам лежала на земљи и посматрала... Јер, и природа је жива.

 

У храм сам дошла кад ми је било пет година

Не могу да кажем да су моји родитељи били атеисти, али ми се чини да им је совјетска диктатура улила страх и да нису смели да гледају према Богу. Иако је породица била потпуно нецрквена мене је од детињства нешто неодољиво вукло ка Богу. Стално сам разговарала с Њим. Од најранијег детињства. Испричаћу вам шта ми се једном десило.

Имала сам пет година. Наступио је Васкрс. Наравно, тада нисам имала појма о томе шта је Васкрс. У нашем граду се уместо храма налазио мали вагон који је био претворен у црквицу. На службу су позивали клепалом. На путу до баке у гуменим чизмама сам радила оно што највише волим: шљапкала сам по барама које су још увек биле залеђене. Толико ми се свиђало да нагазим на танки крхки лед и да гледам како пуца ослобађајући воду!

 И одједном чујем: негде у даљини чује се клепало. И толико ме је нешто повукло тамо, у храм! Чак ми се срце стегло. Просто не могу да опишем... Не знам како, али сам јасно знала да у храм треба да се иде са крстићем. Кад смо се породично враћали у град из викендице на рампи смо показивали пропуснице. И за нас, децу, то је био читав ритуал, врло важан и значајан. Очигледно, тако се родила асоцијација: крстић је пропусница за храм. А немам крстић. Значи, неће ме пустити. 

И тако стајем у још једну бару. Лед пуца. Видим, нешто сија. Сагињем се и подижем иконицу Мајке Божије, а на полеђини је крст! Имам пропусницу! И сва срећна сам стрмоглавце појурила према храму. Преко два коловоза. Не знам како ме нису згазила кола. Улећем у храм. Има много народа, освећују се куличи. Једна жена се окреће према мени и даје ми јаје: „Христос воскресе!“ „Не, хвала, нећу…“ — код куће су ме научили да ништа не узимам од непознатих. Она каже: „Узми, тако треба.“ Узела сам. Жена ме упита: „Чија си ти?“ Мислим, ето, куцнуо је час. И апсолутно озбиљно вадим иконицу, подижем је што је могуће више (као пропусницу) и испаљујем: „Ево! Имам!“

После храма сам отишла код маме и рекла: „Мама, знаш, треба да се крстим.“ Мама је, наравно, била збуњена: „Лено, где си то покупила? Шта то причаш?“ Моји су били совјетски људи. Насекирала сам се. После тога сам стално покушавала да набавим крстић. Покушала сам да се заменим у вртићу с неком децом — нису хтела (смеје се).

  Од најранијег детињства сам осећала присуство Бога, Његову близину, везу с Њим. Таква је дечја и искрена вера, која је на апсолутно необјашњив начин била упаљена у мом срцу. Наравно, сад ми се чини да се једноставно неко од покојне родбине моли за мене.  

Сачувала сам албум „Наша малишанка“ у који су родитељи брижљиво записивали све детаље о мени: први зуб, први кораци, прве речи. У рубрици „Омиљени празници“ мамином руком је написано: рођендан, Нова година, 8. март, сестрин рођендан. А поред тога је мојим дечјим рукописом (старије сестре су рано научиле да пишу) дописано — Божић и Васкрс. Откуд то? Никад нисмо славили ни Божић, ни Васкрс.

Узгред речено, увек сам била тужна зато што сам волела овај празник. Једном приликом за Васкрс сам узела жива јаја (мама ми није дозволила да их фарбам тих сиромашних 90-их година), обојила сам их воденим бојицама, ставила у кесу и отишла у храм да их освештам.

  Сестре су се смејале и називале су ме светицом, али сам била сигурна у то да исправно поступам.  

Још један упечатљив моменат из детињства. Долазим код своје најбоље другарице Жење, заједно смо ишле у музичку школу. И иако је у свету музике, а и у сваком другом бављењу нечим професионално, деци својствена конкуренција као код одраслих, између Жењке и мене је владала права хришћанска љубав, није било никакве зависти. Дакле, Жењини су славили Васкрс. Била је пуна кућа гостију, кулича, јаја, узвика: „Христос воскресе!“ Њу је толика гомила људи много замарала, а ја сам радосно гледала све што се дешава и понављала: „Жењо, шта ти је! Па празник је!“ И била сам потпуно срећна.

Пожелела сам да васкршњу радост поделим с вољеном професорком из музичке школе, Валентином Јосифовном. У џепу сам имала мине за хемијску, при чему је једна била полупразна. С прага сам викнула: „Христос воскресе!“ и пружила јој мине —страшно сам желела да јој нешто поклоним за Васкрс. Она ми је одговорила с осмехом: „Воистину воскресе!“ А онда је мало размислила, па додала: „Само, знаш, ја сам друге вере, католичке. Нама данас није Васкрс.“ Помислила сам, што је њихова вера досадна, нипошто нећу код њих — код њих нема Васкрса.

 

Увредила сам се на Бога
и десет година сам живела без Њега

Мама ми је умрла кад сам имала 12 година. Врло млада, у 47. години. И ја сам се увредила на Бога. Јако. Поставила сам Му услов: хајде, врати ми је и узми мене. Лежала сам и чекала да умрем. Али нисам умрла. Па сам се још више увредила: „Ниси ми потребан ако је тако.“ И прекинула се веза с Богом — свесно сам затворила врата пред Њим.

  Било ми је јако тешко. Наравно, човек се копрца, али Бог свеједно делује у његовом животу. Помаже ти и води те. И Мајка Божија те воли. Временом схватиш: свуда су ти крчили пут и носили те у наручју, али си се ти упорно опирао.  

Десет година сам живела без Њега. Десет година Га упорно нисам пуштала да уђе у мој живот, иако сам желела да одем у храм, да одем на службу. Требало је преживети такав моменат одласка, зато што сам у то време веома много чезнула за Богом.

 

„Жива си? То је чудо!“

Крштена сам у 16. години, у болници, кад ми је претила смртна опасност. Задесила ме је тешка болест: загнојиле су ми се кости у глави. Нисам могла да ходам. Лежала сам у разним болницама, последња је била Руска дечја болница у Москви. Тетка, татина сестра, је позвала свештеника. Али тада сам већ имала конфликт с Богом, зато сам се крстила некако као да чиним услугу. Сад ме је, наравно, срамота због оваквог односа. Јер Крштење је таква радост! Тада сам се први пут и причестила.

Други пут сам се причестила пред озбиљну операцију. Дечак Коља, мој вршњак, који је имао страшну генетску болест (лупус) налазио се у истој овој болници с баком (мама му је умрла), сместио ме је у инвалидска колица и одвезао на пар сати на ноћну васкршњу литургију.

  Господ ме је, без обзира на све, држао у наручју и волео! Неописиво. Све колеге су одговарале моју лекарку од операције. Говорили су да су шансе да преживим један према сто. У суштини, није било никакве шансе да нећу бити инвалид. 

У глави ми је иструлила кост кроз коју пролази каротида (до ње је остало само 3 мм, а ако се она оштети тренутно наступа смрт). Међутим, моја лекарка, Валентина Ришардовна се није уплашила. Она, професор светског гласа, дошла је код мене у собу и све ми је поштено испричала чекајући да ја донесем одлуку. „Једна шанса напрема сто је већ шанса, хајде да пробамо.“

Операција је дуго трајала. Променило се неколико лекарских екипа. И све је добро прошло. Пробудила сам се у реанимацији. Отварам очи, изнад мене стоје лекари: „Жива си?“ Климам главом. И улази Валентина Ришардовна, пада на колена, љуби ми руке и плаче: „Лено, схваташ, све је добро прошло. То је чудо!“ У току је била Светла васкршња седмица.

 

Господе, натерај ме да
Ти се вратим!

Из световне перспективе све је ишло одлично: стала сам на ноге после операције, стекла сам солидно образовање, радила сам, прилично добро сам зарађивала. Нико ми није помагао. Бог ми је даровао врло много дарова: самосталност, бистрину. Увек сам успела да се извучем из сваке ситуације, да се не збуним, да се саберем и идем даље. Била ми је својствена нека унутрашња снага. Али сам била далеко од Бога.

  У 22. години, 10 година после мог свесног одласка од Бога, наступио је преломни тренутак. Ђорсокак. Губитак смисла. Била сам на ивици нервног слома. И душа је тада очајнички завапила: „Господе, хоћеш ли ме још дуго мучити? Натерај ме напокон да Ти се вратим!“  

По читаве дане сам просто лежала, ништа нисам јела и гледала сам телевизијски канал „Сојуз“. Једног дана сам, ни сама не знам како, отишла у храм. Као да ми је неко рекао да треба да добијем благослов да возим кола. Наравно, Господ ме је водио, слао је људе у потребном тренутку. Долазим у оближњи храм код старешине: „Благословите ме да возим кола.“ „А да ли је Саобраћајна инспекција благословила? Па, ако јесте, онда и ја дајем благослов.“ И урезао ми се у срце. Много ми се свидела његова једноставност. У глави ми је севнула мисао да је време да се вратим Богу.

  Али нисам схватила како да се вратим. Била сам исто као блудни син: он је јео жир, схватио је да треба да се врати, али га је мучио страх, јер отишао је, како да се врати?... Господи, помилуј, то је био невероватно тежак моменат: савладати свој страх. Како да се вратим? Како ће то бити? Шта треба да радим? 

Али Господ види твоје срце и увек се одазива. Једна жена на послу ми је поклонила књигу Јована Крестјанкина „Искуство изградње исповести“. Нисам ни отворила књигу док… док се нисам намерила да се удам.

 

Матрона Московска
спасава од удаје

Спремила сам се да се удам. Поднели смо молбу за регистрацију брака у Матични уред. Изненада је у мени почела нека криза, одбијање. Не могу и готово. Треба да идем да изаберем вео, а навиру ми сузе. Сви сањају о удаји, а ја облачим хаљину и не могу да се гледам у њој.

  Дешавало се нешто нејасно, необјашњиво. С једне стране, желела сам породицу и децу, али се у мени све бунило и протестовало. Тада нисам имала апсолутно ни са ким да се посаветујем. Тата је говорио: „Сама одлучи, одрасла си.“ А сама нисам могла да решим. 

Случајно ми је пала у очи књига, животопис Матроне Московске с акатистом, молитвама и причама о помоћи светице. Још увек нисам ишла у храм, нисам знала ниједног свеца. Чак не знам ни зашто, али сам прочитала књижицу. И под утиском сам одлазећи на починак замолила: „Матронушка, потпуно сам сама. Бар ми ти помози, реци ми шта да радим.“ Света Матрона Московска ми је одговорила исте ноћи.

  Света Матрона ме је грлила у сну. Привила ме је уз себе и било ми је тако добро, тако спокојно, као да ме мама грли... Мало даље стоји мој младић и псује. И толико желим да не псује... „Слушај, ћути, зар не видиш ко је овде, треба да имаш свештени страх…“ Он је изненада нестао. А Матрона се окрене и показује ми руком некуда у страну. А тамо је храм с црним куполама и звездицама… 

Пробудила сам се с мишљу да треба да одем у Москву. Схватила сам само једну ствар, да је то неки манастир и да треба да будем у храму. Наравно, од свадбе није било ништа. С братом и пријатељима сам отишла у Шпанију на месец дана да се одморим. Али се Господ већ дотакао мог срца. Нешто је препукло унутра. Више ми ништа није било потребно, све је било туђе и празно. Човек покушава да се забави, да угуши зов душе, али она виче све јаче и јаче. И кад смо се напокон вратили кући, прва ствар коју сам урадила била је да отворим књигу Јована Крестјанкина.

Наставак следи...

Забележела је Марија Котова

С руског превела Марина Тодић

19.02.2019

2
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

ДЕЧИЈИ ХОР МАНАСТИРА СВЕТЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ У СРБИЈИ Дечjи хор манастира свете Jeлисавете ће учествовати на V Фестивалу Духовне Музике у Нишу. После ће и продужити до Београда. А у белом…
НЕКОЛИКО КАРАКТЕРИСТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ Православље никада није мешало сувишне људске мисли са једноставном, тајинском, величанственом, непроменљивом и увек живом суштином…
„ПОЈАТИ БОГУ“ СВЕТЛО ВЕЧЕ СА МОНАХИЊОМ ЈУЛИЈАНОМ (ДЕНИСОВОМ) ДРУГИ ДЕО Монахиња Јулијана Денисова: Али, схватате, кроз разне окултне активности непријатељ човечанског рода лови такве душе, оне које…

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать