БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ, ИЛИ КАКО ВИДИМО МОНАШТВО (ДЕО ТРЕЋИ)

монашество

Монахиња Тамара: Нама, првим сестрама, било је лакше, зато што нам је много било дато као аванс. Ми нисмо дуго биле искушенице и послушнице.

Протојереј Андреј: У томе има и плусева и минуса – ето у чему је ствар.

Монахиња Тамара: Сестре, које ће примити постриг или које још чекају на постриг, треба да имају поверења. У ствари ово је велика тајна, која се сигурно, не може тако једноставно објаснити људском разуму.

Једино, чега се сећаш – то су први дани после пострига: они су тако чудесни! Чак и не знам како да их опишем… И они се, највероватније неће поновити, никада више. Зато што, оно што Бог даје тек тако, својим напорима постићи је врло тешко. Па ипак покушавати треба непрестано. Најзанимљивије је да су осећања из времена пострига жива и дан данас.

Протојереј Андреј: Постоји проживљено искуство које даје наду. Оно је као проживљена бајака која даје снаге за даљи живот. Један монах је написао књигу о Светој гори после 30–40 година. Он је живео неколико година међу тим духовним људима и после много година је описао то искуство, али већ кроз призму свог служења у Цркви. И то је био поглед зрелог свештеника, монаха, који је у младости био у благодатном стању, у контакту са старцима.

Мене многи моле да напишем нешто о старцу Николају. Али ја схватам да могу неправилно да схвате, да могу неправилно да изразим неке ствари. Понекад се понечег присетим, понешто поново промишљам, да би се имало шта поделити са ближњима. Зато се и ваше данашње излагање такође тек ствара. Колико си ти у монаштву?

Монахиња Тамара: 15 година.

Протојереј Андреј: Шта је то 15 година?!

Монахиња Тамара: То су, у ствари, тек први кораци.

Протојереј Андреј: А већ херој! (смеје се)

 

 

Монахиња Тамара: Сећам се тренутка због кога још увек имам осећај поверења. Дешава се да вам Бог даје могућност да видите човеков живот на други начин. Монахињи Марти и мени су о постригу у иночество саопштили два-три дана раније. То је било брзо и неочекивано. И старија сестра монахиња Јелисавета Вас је питала у вези мене: «Како? То је исто као да се испразно кикотање постригује у монаштво». А Ви сте тада на мене погледали озбиљно и рекли: «Не». У смислу да у човеку постоји нешто, за шта му треба дати могућност да се пројави. За мене је то била велика подршка. И даље када су се у манастиру догађали постризи, ја сам схватала, да Бог кроз Вас у човеку види оно што не видим ја. Зато не треба губити то поверење. Мени је Господ толико давао, да ја никада нисам постављала питање да ли сам достојна или не…

Протојереј Андреј: Глупо је говорити: достојна или недостојна. То су неке дечије играрије. Зашто је разбојник доспео у рај? Који је ту критеријум?

Монахиња Тамара: Ја сам била свесна да нисам достојна. Постриг је за мене био велико изненађење. И уопште све до данас ја сваки постриг доживљавам као свој сопствени. Схваташ колико Господ даје Своје милости, благодати и поверења човеку. Захвалана сам Богу што ме је довео у манастир.

Од када сам прешла праг манастира, на много година сам заборавила шта је то чамотиња (униније).  Добро се сећам како смо сви заједно певали «Женик ће доћи у поноћ…» Све време сам хтела да певам ту песму. За мене је и данас то најближе... Иако ређе идем на службе, сажаљевам се.

Монахиња Тавита: Слушам сестре и схватам да сам врло незахвална особа. Веома је тешко говорити о ономе што не проживиш, јер са постригом у живот улазе и ограничења. Као што сте рекли, нешто што себи може да дозволи искушеница – монахиња не може. Зато ја све до данас не могу да схватим како се постриг може желети.

Није ми јасно, када говоре о неким чиновима, као да су то неке еполете за заслуге у служби. Човеку је, нажалост, својствено такво схватање. Хтео - не хтео осећаш да си се већ попео на неку степеницу, да имаш одређено право на нешто.

Протојереј Андреј: Врло ми је јасно о чему говориш.

Монахиња Тавита: Уопште говорећи, било ми је врло тешко у почетку. Нарочито сам се уплашила када су ме препоручили за постриг, али имала сам поверења и бојала сам се да не нарушим послушање. Прва година манастира је била искушење.

Протојереј Андреј: Да, то је био врло тежак период. Сестре су плакале и постојала је опасност од распада манастира.

Монахиња Тавита: Најважније што треба разумети је да у манастиру постоји другачија пирамида вредности. Ти не растеш по каријерној лествици, све је потпуно обрнуто.

Фрагмент монашког сaбрања

са руског превeo Слободан Стојичевић

пре Лета Господњег, 24. јула 2018. Године

 

Продолжение следует…

<< Фрагмент монашког сабрања (део први)

<< Фрагмент монашког сабрања (део други)

02.01.2018

0
Коментари

Написать комментарий...

Цитата

Занимљиво

НЕ ТРЕБА ДА СЕ ПЛАШИМО ДА ПОСТАВЉАМО ПИТАЊА СЕБИ И БОГУ! Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако…
КАКО БОГ ЧУЈЕ ЧОВЕКА! Није лако смирити се и видети Промисао Божији у ономе што се, по твом мишљењу, неправилно одвија. Понекад је у поступцима неког човека…
ЖИВЕТИ ПО ЉУБАВИ! Свако од нас је подвојен: живе у мени два човека (в.: Рим. 7: 14-23). Али ја желим да живим по љубави, учим да живим по љубави, и молим…

СВИ ТЕКСТОВИ

Комментировать